Bunjevačke književnice: Stela Bukvić, Marija Feher i umetnost pamćenja

Bunjevačke književnice svojim radom gradile su kulturu pamćenja. Nisu to samo pesme i predstave, reč je o borbi za jezik, za identitet. U vreme kada se bunjevački jezik gubio, kada su salaši nestajali, kada je svakodnevnica postajala sve dalji san, ove žene su uzele pero, kameru, scenu. I počele da čuvaju ono što može da se zaboravi za jedno pokolenje.

Vita Vrmić – kad pesma i slika govore isto

Vita Vrmić (1935–2018) je bila pesnikinja i slikarka. Meni je fascinantno kako je uspela da spoji te dve stvari – reči i slike. Njene pesme su izlazile u lokalnim listovima, a slike je pravila od taložine crne kafe. To nije bio samo umetnički trik, to je bio način da sačuva uspomene. Svaka slika, svaka pesma, to je bio deo njenog života, njene tuge, njene porodice.

Bila je članica udruženja „Orfej“ i Književnog odbora Bunjevačke matice. Njen rad mi pokazuje koliko je važno kada žena u tradicionalnoj sredini pronađe svoj glas. I to ne zato što je neko tražio od nje, već zato što je morala. Jer je imala šta da kaže.

Ana Popov – kad naučiš decu jeziku, naučiš ih ko su

Ana Popov (1956) radi sa decom. I to nije slučajno. Ona je shvatila ono što mnogi zaboravljaju, da se identitet ne prenosi sam od sebe. Moraš da ga naučiš, da ga negueš, da ga prenosiš svesno. Napisala je „Đačke zavrzlame“ i „Mesec viri kroz verande“, radila u dečjem listu „Tandrčak“, bila selektorka dečjih konkursa.

Znam dosta pedagoga koji rade svoj posao, ali Ana je nešto drugo. Ona je shvatila da svaka pesma koju dete nauči na bunjevačkom. Svaka priča koju čuje je kao seme koje se zasadi u zemlju. Možda neće odmah da nikne, ali kad-tad hoće. I onda to dete odraste i zna ko je. Zna odakle dolazi.

Marija Horvat – fotografija kao sećanje koje ne bledi

Marija Horvat (1945–2023) za mene je posebna jer sam je i lično poznavala. Pesnikinja, novinarka i fotografkinja. Njena knjiga „Promaja u pendžerima vremena“ iz 2008. godine je nešto što bi trebalo da vidi svako ko želi da razume bunjevački svet. Tu su salaši koji više ne postoje, prozori kroz koje niko više ne gleda, predmeti što su ostali bez gazde.

Ima nečeg setnog u tim fotografijama, ali i lepog. Kao da je znala da sve to nestaje i želela je da zaustavi vreme. Njene zbirke poezije: „Leptirica“, „Ljubavi lutalice“, „Poetska duša“ su emotivne mape. Tu je život jedne žene, njene ljubavi, njene tuge, njene radosti.

Kad gledam njen rad, mislim kako je fotografija zapravo pisanje svetlom. I Marija je pisala. Pisala je sećanja koja bi inače nestala bez traga.

Stela Bukvić – kad glas postane most ka predcima

Stela Bukvić (1960) je glumica. Ali ne bilo kakva glumica. Ona je igrala bunjevačke predstave, igrala je naš život, naše priče. I kad je 2012. godine izvela monodramu „Vita Đanina“ u režiji Kate Kuntić, to je bilo nešto posebno. Ta predstava je nastala kao deo predstavljanja knjige Mare Đorđević Malagurski. Jedna Bunjevka piše, druga režira, treća igra. I sve to da bi se sačuvala jedna priča.

Stela je rođena 12. oktobra 1960. godine u Subotici. Roditelji Marga i Kalor Blesić. Završila je ekonomiju, radila kao knjigovođa. Ali 2000. godine se nešto promenilo. Ušla je u KUD „Bunjevka“ koji je tada bio u Malom Bajmoku. I tu je počela druga priča njenog života.

Ušla je sa dve ćerke. Bile su u svim sekcijama, ali dramska je bila njena ljubav. Igrala je u svim predstavama. I bila je jedna od najboljih. A onda je došla ta monodrama „Vita Đanina“. To je bila kruna svega.

Bila je i članica Bunjevačkog nacionalnog saveta. I danas još uvek igra, recituje, pojavljuje se na manifestacijama. Jer zna da je njen glas važan. Da je svaka izvedba na bunjevačkom jeziku – jedna mala pobeda protiv zaborava.

Marija Feher – kad poezija miriše na salaš

Marija Feher (1946) živi u Čonoplji. Rođena je u Nenadiću. I ceo njen život je salaš. To je njena inspiracija, njena suština, njen jezik. Devedesetih je počela da piše. Prvo pesme, pa igrokaze, skečeve. Kad se osnivalo KUD „Bunjevačka grana“ u Čonoplji, ona je tu bila. Pisala je za te predstave, za te obrede, za te običaje što su još negde živeli.

Njene pesme su izlazile u „Zvoniku“, u zbirke somborskih KUD-ova. A njena knjiga „Pesme moje duše“ iz 2022. je čista emotivna ispovest. Kad čitaš te pesme, osećaš miris trske, čuješ škripu đerma, vidiš vrbe kraj bare.

Ona piše isključivo na bunjevačkoj ikavici. I to je važno. Jer jezik nije samo sredstvo komunikacije. Jezik je način na koji mislimo, osećamo, pamtimo. Kad čitaš Marijine pesme, vraćaš se u jedan svet koji polako nestaje. Ali dok ima Marije i dok ima njenih pesama – taj svet još diše.

Pisala je i za decu. Ima pesme u zbirkama, čak i u udžbenicima bunjevačkog jezika. I to je važno, jer znači da će neka deca učiti njene stihove, znači da će taj jezik živeti dalje.

Iz poezije Marije Feher

Uspomina na ditinjstvo

Pokraj brižuljka malog
dvi stare vrbe kraj bare
uska stazica vodi
do salaša kao pečurka bilog
sa krovom od trske stare.
Tu šarov veselo maše repom
čuje se škripa lanca na đermu
dva konja vranca ržu iz štale
a zelja doji prasice male.
Ta mila kuća, ta čudna graja
kreketanje žaba, trišnja zelena
tu su svi dani moga ditinjstva
to su sve moje uspomine.
Najlipši dani ditinjstva behu
kada sam sa moje dvi sestre mile
trčeći bosi po livadi,
vatali leptire i igrali se vije.
Srićam se i dide moga
i njegove kose side
imo je obraze rumene
a brke duge savijene.
Umeo je da divani priče
volio je pismu i šalu
sve tri smo stale u njegovo krilo
a srce mu je puno rasdosti bilo.
Majkine ruke nižne i mile
plele su kosu moju
u škulu kada sam polazila
do kapije me majka ispratila.
Kada se iz škule vratim
kraj petrolejke lampe
zadaću naučim lako,
kraj moje dobre majke.
Kraj moga kreveta majka je bdila
kada sam bolesna bila.
Sve tajne male i velike
znala je a vešto je krila.
Moja draga i dobra mama
radeći poslove u polju
bila je malo sa nama
da nam pokloni ljubav svoju.
Ditinjstvo prolazi brzo
dolazi zrilo doba
mnogo si suza prolila mama
tvoj mi savit kroz život pomago.
Sad kad sam i ja postala žena
uvik te želim sve više
jel ljubav iz srca majke
nikada i niko ne izbriše.
I mome ocu teško je bilo
Rano ustati i kasno leći
da bi imali sve što nam triba
da bi nam život bio lipši.
Njegova narav stroga
i tajnu koju je krio
nikome odo nije
a znamo da nas je volio.
I sad kad prolazim stazom onom
prošlo je mnogo godina
a salaš i ditinjstvo prisutno je

Šta ove žene znače za nas danas

Ove žene nisu naši uzori iz filmova ili bajki. One su obične žene koje su imale posao, porodicu, obaveze. Ali su nekako našle snage i vremena da stvore nešto što ostaje. Vita, Ana, Marija H., Stela, Marija F. , svaka na svoj način je gradila jedan most. Most između onog što je bilo i onog što može da bude.

Nekad mislim šta bi bilo da one nisu pisale, slikale, fotografisale…… Ko bi znao za te salaše? Ko bi pričao na tom jeziku? Ko bi učio decu? Sve bi to otišlo sa vetrom, kao trska sa onih starih krovova.

Ali evo, mi danas možemo da čitamo te pesme, da gledamo te fotografije, da pričamo o tim predstavama.

Upravo je to ideja portala www.bunjevke.ecofeminizam.com, da se sačuvaju te priče.Jer ako mi ne pričamo o njima, ko će? Ako ne pamtimo, ko će znati?