Film o starinama: Kako bunjevački jezik nestaje pred našim očima

Film o starinama otkriva zaboravljene reči bunjevačke zajednice

Jadranka Tikvicki predavač bunjevačkog jezika sa učenicima snimila je dokumentarni film o starinama iz Gradskog muzeja Subotica. Tako se čuvaju od zaborava bunjevačke reči koje polako nestaju sa salašima. Kroz kulturu sećanja i umetnost pamćenja, ovaj projekat spašava jezik od asimilacije.

Jezik je živa memorija naroda. Kada nestane jezik, nestaje i sećanje na sve ono što je jedan narod bio. Film o starinama koji snima predavača bunjevačkog jezika Jadranka Tikvicki sa svojim učenicima nije samo dokumentarna priča o muzejskim eksponatima, to je očajnički pokušaj da se sačuva identitet koji se topi pred našim očima.

Bunjevački jezik: Od svakodnevice do muzejskih vitrina

„Čovek u životu može svašta da promeni i lako to da izmeni, ali ono sa čim se rađa i sa čim umire, to je njegov maternji jezik“, kaže Jadranka Tikvicki, profesorka koja je posvetila karijeru očuvanju bunjevačkog jezika.

Njen glas nosi tugu kada govori o realnosti.

„Naš bunjevački jezik živi u svakom od nas, čak možemo slobodno reći da neke reči koriste i naši sugrađani koji pripadaju drugim zajednicama, tako da su te reči postale i lokalizmi. Ali pored svega toga, ovaj savremeni život donosi neki savremeni način života, savremene tehnologije i ja mislim da u takvom životu mesta za naše stare bunjevačke reči ima veoma malo.“

Brojke su nemilosrdne. Reči koje su generacijama bile deo svakodnevnog govora danas se čuju samo na salašima, u pričama najstarijih.

„Mi imamo bogat rečnik, ali na žalost to su reči koje danas žive uglavnom na salašima kod bunjevačkih porodica“, dodaje Tikvicki.

Kultura sećanja: Kada maternji jezik postaje sramota

Najpotresniji deo priče nije statistika, već ljudska drama koja se dešava iza zatvorenih vrata. Tikvicki deli iskustvo sa časa koje razobličava tragediju asimilacije:

„Jedna mi devojčica rekla, jako mi je to bilo onako tužno, ona je rekla: ‘Mene je mama rekla da ja kod kuće ne pričam bunjevačkim jezikom, niti da koristim taj bunjevački akcenat, jer kaže, kada dođem u grad, u srednju školu, jesu li mene će se ljudi smejati.'“

To je trenutak kada kultura prestaje da živi – kada dete uči da se stidi onoga što jeste.

Umetnost pamćenja: Film kao most između generacija

Za potrebe dokumentarnog filma, Tikvicki je sa učenicima otišla u Gradski muzej Subotica.

„Mi smo za snimanje ovog filma došli u Batrinski muzej, posetili smo njihovu stalnu postavku Starine, i tu smo našli dosta toga što je direktno vezano za našu zajednicu. Odlučili smo da prezentaciju pojedinih reči objasnimo onim ljudima koji nisu čuli bunjevački jezik šta one znače.“

Predmeti koje su bake svakodnevno koristile sada su iza muzejskog stakla.

„To je jako lepo, ali verujte mi, od tih stvari koje se danas nalaze izložene kao eksponati u muzeju, nas u svakom danu upotrebimo vrlo malo“, konstatuje profesorka.

Mladi glas: Tanja Stanti otkriva zaboravljene predmete

Tanja Stantić, učenica četvrtog razreda Tehničke škole „Ivan Sarić“, po drugi put učestvuje u ovakvom projektu. Njena perspektiva je dragocena – ona je most između sveta koji nestaje i sveta koji dolazi.

„Bilo je zanimljivo, pogotovo zato što nismo znali neke predmete koji su naši stari koristili, pa smo ih sada upoznali i možda će nam kada da posluže“, priča Tanja sa oduševljenjem mladosti koja još nije naučila da bude ravnodušna prema zaboravljenom.

Fenjer, predmeti za preradu maslaca, alati za vino – sve to sada nose čudna imena koja mladi ne razumeju.

„Imala sam kod kuće fenjer, ali ga nikada nisam koristila, možda ću ga kada da koristim“, dodaje ona, ne sluteći koliko je ta rečenica simbol – možda ću kada postaje nikada.

Globalizacija protiv identiteta: Ko će pobediti?

Tikvicki ne skriva zabrinutost.

„Kako je ta globalizacija i uticaj engleskog jezika prisutna u svim jezicima, tako će se osećati i u našem. Ako ne budemo bili dovoljno slobodni da pričamo na svim javnim mestima na našem jeziku, ako ne budemo ponosno govorili i ako se budemo stideli našeg jezika, onda će i taj naš jezik nestati sa nama.“

Njen poziv je direktan:

„Ukoliko se budemo prilagodili tim novim trendovima, onda verujte da ni našeg jezika neće biti.“

Aktivizam kroz lingvistiku: Šta možemo da uradimo?

Tikvicki postavlja ključno pitanje: „Treba da jako dobro razmislimo šta ćemo po tom pitanju preduzeti. Hoće li se naći neki dobar lingvista, naš Bunjevac, pa predložiti neku reč zamenu za englesku, srpsku ili neku drugu reč, ili ćemo tako dozvoliti da sa našim salašima i našim pismama nestanu i naše reči?“

Njen apel nije samo akademski, on je egzistencijalan.

„Još jednom bih pozvala, ukoliko je moguće, da se ljudi osmele, da se ne stide. Ovo je jedan jezik jednakovredan svim jezicima u našem, ajde tako kažemo, okruženju.“

Lični glas: Ja divanim i ponosna sam

Kao osoba koja divani bunjevački i koja se time ponosi, znam koliko je važno da jezik živi izvan muzeja. Jezik nije kolekcija reč, on je način na koji osećamo svet, način na koji pamtimo, način na koji volimo.

Kada kažem „divanim“, ja ne samo da govorim, ja se sećam majke koja je tako govorila. Kuće u Tavankutu u kojoj je reč imala ukus, tkaninu tradicije koja me greje kao stari ćilim.

Film o starinama koji snimila Jadranka Tikvicki sa učenicima nije nostalgija, nego je akt otpora. Otpora zaboravu i nestajanju.

Zaključak: Jezik koji umire, umire polako

Bunjevački jezik se nalazi na raskršću između života i memorije. Hoće li postati još jedan muzejski eksponat ili će nastaviti da živi u ustima mlađih generacija, zavisi od nas.

Od majki koje neće učiti kćerke da se stide. Od predavača poput Jadranke Tikvicki koje filmom stvaraju mostove pamćenja. Od devojčica poput Tanje Stantič koja otkriva fenjer i možda će ga kada zapaliti. Od svih nas koji ćemo reći: Ja divanim. I ponosna sam.

Jer jezik koji se krije, jezik koji se stidi, jezik koji se ne govori – taj jezik umire. A sa njim umire i deo nas.