🌾 Dužijanca 2025: Uspomena koju nosimo u srcu

Dužijanca 2025 godina koja nas je vezala za zrno života

Ako pitate Bunjevca, svaka Dužijanca je važna. Ali, ako pitate one koji su je doživeli, Dužijanca 2025. bila je više od proslave. Bila je to živa knjiga sećanja, ispisana znojem risara, mirisom novog kruva, i neizmernom ljubavi prema zemlji. Dužijanca braćo i sestre, urezana je u naša srca ne samo ka proslava završetka risa, već ka najemotivnije obnavljanje našeg identiteta.

Zašto je to tako i kako je sećanje na nju postalo ključ bunjevačkog pamćenja?

Petnaestog avgusta 2025. godine, dok je jutarnje sunce grejalo somborske i subotičke sokake, pa čak i Baji, niko od nas nije znao da će ta Dužijanca postati najemotivnija uspomena našeg kolektivnog pamćenja. Možda je bila rosa gušća tog jutra, možda miris svežeg kruha od novog žita jači, a možda smo jednostavno mi, Bunjevci, te godine najviše osetili potrebu da se povežemo s onim što nas čini nama.

Danas, dok pišem ovaj tekst, shvatam da Dužijanca 2025. nije bila samo proslava žetve. Bila je to potvrda našeg opstanka, naše kulture, našeg identiteta koji živi u svakom zrnu pšenice i svakoj noti tamburaške pesme.

Zašto je Dužijanca 2025. urezana u naša srca

Ako pitate Bunjevca šta mu najviše znači, reći će vam – zemlja i uspomena. Te dve stvari drže nas povezane s precima koji su pre tri stoleća stigli iz Primorja, Like i dalmatinske Zagore u bačku ravnicu. Milan Stepanović je u svojim istraživanjima zapisao kako je dužionica oduvek bila više od proslave završetka žetve. Ona je kultura sećanja koja nas hrani i čuva od zaborava.

Kao što Stepanović navodi, kod somborskih, subotičkih i ostalih bačkih Bunjevaca tradicionalno je, po završetku žetve, proslavljana Dužionica,

„stara porodična, a kasnije opšta zemljoradnička svečanost, koju su njihovi preci preneli iz nekadašnje postojbine, kada su se pre više od tri veka doselili u severnu i severozapadnu Bačku.“

Jovan Erdeljanović je beleži ovaj običaj u Sinjskoj krajini pod imenom „Doženjancija“, u Lici „Dožinjancija“, a u dalmatinskoj Zagori „Dožencija“. U Somboru je ustaljeno ime ove manifestacije Dužionica, dok kod većine ostalih Bunjevaca u Bačkoj manifestacija se naziva Dužijanca.

Od porodične svečanosti do javne proslave

U ranijim vremenima, dok je Dužionica bila porodična svečanost, kada se žetva završi, očisti i uredi njiva, Milan Stepanović opisuje kako su

„risaruše plele venac i krunu od klasja nove pšenice. Venac je stavljan oko šešira bandaša (predvodnika žetve, obično najrevnosnijeg i najsposobnijeg kosača), a kruna je nošena domaćinu na salaš.“

Kosci bi stavili kose na ramena, risaruše uzele kuke u ruke i dvoje po dvoje bi ulazili na salaš, gde su ih dočekivali domaćin i domaćica.

Domaćica je blagoslovenom vodom škropila pšenični venac, a ukućani su prskali ovom vodom žeteoce koje je domaćin nudio vinom. Kada bi bandaš predao domaćinu venac i krunu, ovaj bi sve žeteoce ponudio svečanim obedom. Pšenični venac je bio čuvan u sobi ili na gonku kuće do sledeće žetve.

Dužijanca 2025: Od salaša do gradskog trga

Rano jutro na salašu – gde počinje sve

Pamtim to jutro. Rosa još nije ispala sa žita, a već su se čuli glasovi risara koji su pripremali kose. Kovanje kosa na babici, udarajući čekićem – to je bila prva svečanost dana. Svaki risar je znao: od dobro okovanog oštrice zavisi koliko će lako kositi.

Risarski par – on s kosom, ona s kukom – činili su nerazdvojnu celinu. Žito se slagalo preko prlja, a risaruša je brzo skupljala i vezivala snopove. Oko četiri popodne dolazila je mala užina – slanina, kiselina, lepinja i obavezna pesma koja je davala snagu umornima.

A onda, kad bi se završila poslednja njiva, risaruše bi splele venac i krunu od pšenice. Bandaš bi skinuo venac i predao ga domaćinu. Domaćica bi risare poškropila blagoslovenom vodom i mekinjama, uz želju da žita sledeće godine bude obilno.

15. avgust 2025. – Dan Velike Gospojine

Dužijanca se obeležava 15. avgusta, na Veliku Gospojinu. Te 2025. godine, Bunjevačka nacionalna zajednica obeležila je ovaj praznik sa posebnim žarom koji se još oseća.

Od porodične svečanosti u bačkih Bunjevaca je početkom 20. veka nastala opšta proslava završetka žetve. Stepanović beleži da su „u Somboru prve dužionice javno proslavljene tridesetih godina 20. veka, u organizaciji ovdašnjih kulturnih bunjevačkih udruženja ‘Bunjevačko kolo’ i Hrvatskog prosvetnog društva ‘Miroljub'“. Prilikom obeležavanja dužionice sa svih somborskih salaša u grad su dolazili kosci obučeni u narodne nošnje.

Jutro 2025. godine počelo je misom zahvalnice u somborskoj crkvi Presvetog Trojstva. Župnik je blagoslovio hleb od novog brašna i krunu ispletenu od novog žita. Taj momenat – kada je svečana pesma podigla krunu ka nebu – ostao je urezat u srce svakog prisutnog.

Bandašicino kolo i svečana povorka

Nakon mise, na Trgu Svetog Trojstva, zaorilo se Bandašicino kolo. Bandaš i bandašica, najlepši par u narodnim nošnjama, vodili su kolo dok su tamburaši svirali stare bunjevačke pesme.

Stepanović opisuje tradicionalnu povorku: „Biran je najbolji kosac među salašarima (bandaš) sa svojom pomoćnicom (bandašicom). Oni su na čelu svečane povorke, u okićenom paradnom fijakeru u koji su bila upregnuta tri ili četiri konja, u pratnji tamburaša, nosili venac ispleten od novog žita kroz grad, sve do somborske rimokatoličke crkve Presvetog Trojstva.“

Kolona je 2025. godine krenula glavnom ulicom – pešice i na okićenim fijakerima – noseći blagosloven hleb i krunu prema zgradi Županije, baš kao što se to činilo decenijama ranije.

Predaja krune: Čin koji nikad neću zaboraviti

U Velikoj sali zdanja Županije, bandašica je svečano predala hleb i krunu gradskim starešinama. Kako je te godine rekla predsednica NSBNM dr Suzana Kujundžić Ostojić: „Običaje čuvaju ljudi i zato treba da budemo ponosni na svoj jezik, na svoje postojanje, svoje ime.“

U tom momentu, svako od nas je osetio kako se obnavlja veza sa zemljom. Nije to bila samo predaja hleba – bila je to predaja amanta, ponosa, identiteta.

Zašto Dužijancu 2025. pamtimo drugačije

U tom gestu domaćice koja škropi vodom i mekinjama krije se sva naša vera u plodnost i budućnost. Kada domaćica škropi risare, ona ne blagosiljava samo ljude – blagosiljava ceo ciklus života, od setve do žetve.

Hleb koji preda bandašica nije samo hrana. To je simbol onoga što smo bili, što jesmo i što ćemo biti. Svaki zalogaj tog hleba nosi priču o znoju, zemlji i ljubavi prema radu.

Kolo nas spaja. Dok se vrtimo u kolu, nema razlike između mladih i starih, između onih koji žive na salašu i onih koji su se odselili u grad. U kolu smo svi jedno – Bunjevci koji pamte odakle su došli.

Godine 2025, naš bunjevački jezik bio je sve prisutniji u Subotici, Somboru i Bajmoku. Dužijanca je postala ne samo proslava žetve, već i proslava našeg jezika, naše kulture koja opstaje uprkos svim izazovima.

Težak put tradicije kroz vreme

Milan Stepanović podseća da je dužionica imala i verski karakter, pa u vreme socijalizma ova manifestacija nije više predstavljala javni događaj, već se

„jednim delom, obeležavala samo u okviru kulturno-umetničkih udruženja, kao i na somborskim bunjevačkim salašima (Gradina, Nenadić i Bezdanski salaši), gde su kruna i hleb blagoslovljeni u tamošnjim salaškim kapelicama.“

Kao javna manifestacija dužionica je u Somboru ponovo oživljena početkom ovog veka, u organizaciji „Bunjevačkog kola“ i HKUD „Vladimir Nazor“. A 2025. godine, taj povratak tradicije dostigao je svoj emocionalni zenit. Ta proslava nas je podsetila da sećanje nije samo prošlost, ono je živo i hrani našu sadašnjost. Da tradicija nije muzejski eksponat, ona se živi svaki dan kroz jezik, običaje, pesme. Da zemlja daje, ali samo onima koji je poštuju, svaki snop pšenice nosi trud generacija. Da smo jači zajedno, u kolu, na žetvi, u životu.

Zato na ovom portalu www.bunjevke.ecofeminizam.com pišemo o ovim temama. Da čuvamo uspomene koje nas čine nama. Da se sve što je važno veže u snop u Dužijancu 2025, uspomenu koju nosimo u srcu.

Izvor istorijskih podataka: Milan Stepanović – Ravnoplov