Slavjan: Tri veka tradicije u jednoj knjizi bunjevačke duše

Slavjan biskupa Ivana Antunovića živi već tri veka kao retko delo koje spaja prošlost, sadašnjost i budućnost jednog naroda. Ova knjiga nije samo zapis običaja – to je živo tkivo bunjevačkog identiteta, nit koja odbija da se prekine, most između generacija koje pamte i onih koje moraju da zapamte.

Prvi put štampan 1875. u Kalači, zatim 1925. u Budimpešti, a sada, tačno 150 godina kasnije, ponovo u Subotici, „Slavjan na svetih dnevnih ili blagdanih crkveenih“ procvetao je treći put. U Galeriji Otvorenog univerziteta promovisano je novo izdanje povodom 210 godina od Antunovićevog rođenja, kao svedočanstvo o snazi sećanja koje odbija da umre.

Slavjan kao živo tkivo bunjevačke kulture

„Čast mi je što i ovog puta mogu da govorim o knjigi biskupa Antunovića“, kazala je Tamara Babić, urednica izdanja, čiji glas je nosio toplinu nekoga ko razume da su knjige živa bića.

Pre deset godina uređivala je molitvenik „Čovik s Bogom“, a sada predstavlja Slavjan – delo koje je etnografija samo u tehničkom smislu. U dubljoj dimenziji, to je duša zapisana na papiru.

Kata Kuntić, predsednica KUD „Bunjevka“ bila je lična.

„Ova mala knjižica je bila jako važna, kako za moj život, tako i za nas Bunjevce. Nekih 30 godina unazad ona prati kompletan moj rad.“

Trideset godina, čitav radni vek posvećen tome da tradicija ne postane samo muzejski eksponat, već živi organizam koji se prenosi dalje.

Običaji koji dišu kroz vekove

Slavjan opisuje bunjevačke običaje vezane za crkvu, ali njegova prava vrednost leži u razumevanju da je kultura sećanja jedini način da narod ne nestane „bez traga“, kako je upozoravao sam Antunović. Običaji koje je zapisao i danas se žive, čineći ovu knjigu svedokom kontinuiteta koji je retka pojava u vremenu ubrzanih promena.

Kroz višedecenijski rad, KUD „Bunjevka“ je od 2012. godine dokumentovalo preko 30 elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa – Družijance, Grohotovice, Božićdan. Svaki element je svedočanstvo o tome da pamćenje nije pasivan čin, već aktivna borba protiv zaborava.

Antunović: Prorok koji je video smrt naroda u zaboravu

„Ako hoćete daklem da utamanite koji narod, zabašurite, sakrijte mu prošlost, pa ste kineske bedeme stavili prid njegovu budućnost.“

Ove reči biskupa Ivana Antunovića iz 1882. godine zvuče kao proročanstvo. Jer šta je zaborav ako ne smrt? Šta je narod bez svog jezika, svojih običaja, svojih priča?

„Istrgnite ovu iz obitelji, onu iz naroda, zasiekli ste mu žilu životnu. Jedno vrime će kunjati, pa će naskoro uvehnuti i osušiti se.“

Mijo Mandić, istraživač bunjevačke prošlosti, govorio je o Antunoviću kao o velikom preporoditelju. Tokom promocije prikazan je dokumentarni film o životu ovog čoveka koji je razumeo da se narodi ne gube preko noći. Oni se gube polako, generaciju po generaciju, kada jezik postane samo uspomena, a običaji muzejski eksponat.

Jezik kao dom koji nosiš sa sobom

„Bratjo moja! Svanilo je, neka je kraj neplodnoj tužbi. Nastao je dan, pozivljamo se svakoliki u kojima još bunjevačka kerv vrije, da se združimo, snagu i svu svoju našu silu sjedinimo i narod naš od sigurne propasti izbavimo.“

Ovim rečima Antunović je 1870. godine pozivao na buđenje u svom „Pozivu“ iz Bunjevačkog i Šokačkog kalendara. Nije to bila samo politička proklamacija – to je bio krik srca koje razume da je jezik duša koja napušta telo kada je niko više ne hrani.

„Tko ne ljubi, ne govori, ne piše jezikom svoga otca i matere, kažite mi šta mu je ostalo da ih ljubi? Ta, jezikom se izdaju ljubke misli; jezikom se rađaju na sviet dražesni osećaji, jezikom se izražava volja.“

A onda najoštrije, iz „Odmetnika“ (1875):

„Ako ste, sini i kćeri pogazili jezik otca i matere svoje, pogazili ste otca i mater samu. A takvim je rečeno da neće biti duga života na zemlji.“

I najdirljivije, iz „Bunjevačke i Šokačke Vile“ (1874):

„Pokrie li tko tuđim jezikom svoju narodnost, onda sin zataje svog otca i osrami mater svoju…. Zatajil tko svoje ime, onda očituje da u njemu časti i poštenja nema, il da nije vriedan da se njime kiti, kojeg pred svojih sudnarodnicih djedovi proslavili.“

A onima koji su okrenuli leđa svojoj prošlosti, poručio je bez okolišanja:

„A onog, koji se iz ova narodna posla izvukao, na sve gerlo vičemo, da ga nije mila Bunjevka svojim sladkim mlikom dojila, već ljuta nemilosrdna tudjinka odgojila.“

Ilirski san o jeziku koji spaja

Antunović je pripadao ilirskom pokretu, snu o jeziku koji bi ujedinio južne Slovene.

„Jezik ne može usahnuti kako ga govore Hrvati, Srbi, Šokci, Iliri, Dalmati, Bosanci“, zapisao je u 19. veku. Pratio je put Ljudevita Gaja, Pavla Šafarika, Jana Kolara, učenih ljudi koji su verovali da je jezik most, a ne zid.

Taj ilirsko-slavjanski jezik, kako ga je sam nazivao, bio je pokušaj da se očuva nešto veće od pojedinačnog da se očuva zajedničko tkivo koje spaja, umesto onog što razdvaja. Mandić objašnjava da su tadašnji učeni ljudi verovali u etničku i jezičku vezu između antičkih Ilira i južnih Slovena, nastavljajući tradiciju još iz 16. veka kada su Dinko Zlatarić i opat Bartol Kašić pokušali da kodifikuju južnoslovenske govore.

Slavjan kao svakodnevni poziv

Promocija nije bila kraj, bila je poziv. Kako kaže Tamara Babić:

„Važno je da Antunovićeve misli i reči ne samo da čuvamo, već ih i pretačemo u dela.“

Kata Kuntić najavila je nastavak rada, 23. novembra biće održana nova panel-konferencija, nastavak trinaestogodišnjeg kontinuiranog rada na očuvanju bunjevačke tradicije. Jer kultura nije ono što čuvamo u muzejima, već ono što živimo svakoga dana.

Posetioci promocije videli su izložbu fotografija i misli biskupa Ivana Antunovića, čoveka koji je vekovima unapred video važnost zapisane reči za opstanak jednog naroda.

Manifestacija je počela u 18 sati u Galerijskom prostoru Otvorenog univerziteta u Subotici. Na ovaj se potvrđuje da je delo Slavjan i dalje živo. Da i dalje diše, da i dalje poziva. Svanulo je, rekao bi Antunović. I svakog dana iznova mora da svane.