Ima nešto magično u tome kada se čuje zvuk tradicionalnih pesama na otvorenom kod manifestacije Kraljice na Dove. Prošle subote, 7. juna, salaš Grge Pećarića kod Bikova postao je pozornica za jedan od najlepših bunjevačkih obreda – kraljice na Dove. KUD „Aleksandrovo“ iz Subotice, uz podršku Udruženja za kulturu „Centar za kulturu Bunjevaca“, već četvrtu godinu zaredom organizuje ovaj prikaz koji… pa, možda je najbolje reći da vraća vreme unazad.
Dove padaju 50. dan od Uskrsnuća, kada je Isus poslao Svetog Duha apostolima. To je činjenica. Ali ono što se dešava kada se kraljice na Dove prikazuju uživo, to je nešto sasvim drugo. To je kad se oseća da tradicija zaista živi.
Tri dana svetkovanja i grančice cveta zove
Bunjevci su Dove oduvek slavili tri dana. Subota pred praznik bila je dan posta. Ne toliko iz religioznih razloga, koliko iz priprema za ono što sledi. Prvi dan Dove uvek pada u nedelju, kad se po običaju ustaje rano. Čim zora svane, uzimaju se grančice cveta zove, tog simbola života, plodnosti i zdravlja. Zatim se kite vrata, prozori, kapije, ograde, čak i svinjci i košare.
Možda zvuči jednostavno, ali nije. Ovo je ritual koji nosi dublje značenje od ukrašavanja. Cvet zove nije slučajno odabran – on simbolizuje novi život, prolećnu energiju, plodnost koja se budi. Stari Bunjevci nisu ništa radili slučajno.
„Polovina dece je sa nama od samog početka, a ostali su se pridružili tokom godina“, objašnjava Vesna Takač iz KUD-a „Aleksandrovo“.
„Svake godine se više dece uključuje jer hoće da učestvuje. Nisu mi problem deca“, dodaje uz osmeh. „Problem mi je sa mamama.“
Procvatala zova Procvatala zova, ljeljo Na prvi dan dova, ljeljo Nakitili grane, ljeljo Prije zore rane,ljeljo Lipim bilim cvitom,ljeljo I budi mirisom, ljeljo Bunjevačku nanu, ljeljo Ustaj ustaj nane, ljeljo Lomi moje grane, ljeljo Kiti svoje dvore, ljeljo Striju i prozore, ljeljo Da negine nane, ljeljo Običaj nam stari, ljeljo Budi momke nane, ljeljo Momke i divojke, ljeljo Da umiju lice, ljeljo Da vide kraljice, ljeljo.
Kraljice na Dove i kultura sećanja
Kada gledam ovaj obred, mislim na to koliko je važno za kulturu sećanja. Ovo nije samo folklorna tačka ili turistička atrakcija. Kraljice na Dove predstavljaju żivo tkivo bunjevačkog identiteta, nešto što se prenosi sa generacije na generaciju, ali i nešto što se mora aktivno čuvati.
U kontekstu umetnosti pamćenja, ovaj obred postaje i više od tradicije. Postaje artefakt koji čuva memoriju zajednice. Kad devojke u bunjevačkim nošnjama pevaju kraljičke pesme, one ne samo da izvode ritual, one materijalizuju sećanje. Čine ga opipljivim, vidljivim, čujnim.
Ovo je možda i razlog zašto je kraljice na Dove toliko značajno za razumevanje bunjevačke kulture. Nisu to samo pesme i nošnje. To je način na koji se zajednica seća sebe, način na koji prenosi svoju priču dalje.
Magijska moć i božica Ljelja
Obred kraljice na Dove duboko je ukorenjen u predhrišćanskim verovanjima. Stari Sloveni poštovali su kult božice plodnosti – Ljelje. U ovom obredu, posebnu simboliku ima plodnost i rađanje novog života, kao simbol proleća koji se budi.
Naši preci verovali su da svaka ljudska bol potiče od zlog duha. Održavali su rituale u cilju zaštite. Verovali su da kraljičke pesme imaju magijsku moć koja može svojim božanstvom da sačuva od nevolja, bolesti i duševnih briga.
Možda to zvuči kao praznoverica današnjem čoveku, ali… ima li nešto čudno u tome da pesma može da leči? Da zajedničko pevanje može da stvori osećaj sigurnosti i pripadnosti?.
Kada se generacije spajaju kroz tradiciju
„Deca vrlo rado prihvataju sve običaje što se rade u KUD-u“, kaže Vesna.
„Nitko se ne stidi. Oni to nikad ranije nisu videli, pa im predstavljam šta znače ovi običaji.“
Ovo je,verujem, ključno. Deca koja učestvuju u kraljice na Dove ne samo da uče pesme i pokrete. Ona uče ko su, odakle dolaze, čemu pripadaju. To je identitet koji se ne uči iz knjiga, već se živi.
KUD „Aleksandrovo“ neguje i druge bunjevačke običaje. Poput: Vodenog ponedeljka i Preskanje vatre. Sve to je deo jedne celine, jednog sistema vrednosti i verovanja koji se polako, ali sigurno, gubi.
„Hoću da prenesem na decu da i oni znaju šta je tradicija i da posle nas i oni održavaju i prenose dalje“, ističe organizator.
Kraljice na Dove dolaze na salaš.Kraljice na Dove pevaju boginji Ljelji.
Umetnost pamćenja i savremeni izazovi
Kada posmatram kraljice na Dove kroz prizmu umetnosti pamćenja, vidim da ovaj obred funkcioniše na više nivoa. Tu je individualna memorija – svako dete koje uči pesmu i pokrete internalizuje deo bunjevačke kulture. Tu je kolektivna memorija, zajednica koja se okuplja da gleda i učestvuje čuva zajedničko iskustvo. I tu je kulturna memorija, obred koji se prenosi kroz generacije kao živo nasleđe.
Možda je to razlog zašto se osećam pomalo melanholično kada gledam ovakve prikaze. Znam da se borimo protiv vremena, protiv zaborava, protiv ravnodušnosti. Svaka generacija koja ne prenese tradiciju dalje – jedan je deo identiteta zauvek izgubljen.
Ali onda vidim decu kako pevaju, kako se kreću u ritmu koji je star vekovima, i mislim – možda ipak nije sve izgubljeno. Možda je dovoljno što se nekad, jednom godišnje, na salašu kod Bikova, čuje zvuk bunjevačkih pesama.
Budućnost tradicije
KUD „Aleksandrovo“ najavljuje da će i naredne godine nastaviti sa negovanjem bunjevačkih običaja. Jer, kako kažu – tradicija mora da živi.
I tu je možda najveći izazov. Kako učiniti da kraljice na Dove ne ostane samo muzejski eksponat, već živa praksa? Kako spojiti poštovanje prema precima sa potrebama savremenog sveta?
Možda je odgovor upravo u ovome što vidim na salašu kod Bikova. U tome što se deca i dalje žele da uče o svojoj istoriji, što se stariji još uvek sećaju pesama, što se generacije spajaju kroz zajedničko iskustvo.
Tradicija, mislim, ne živi u savršenstvu. Živi u ponavljanju, u prenosu, u tome što se neko seti da je važna. Kraljice na Dove su možda i to – podsetnik da nismo sami, da pripadamo nečemu većem od sebe, da imamo priču koju vredi ispričati.
Od dvora do dvora Od dvora do dvora, ljeljo Do careva stola, ljeljo Di car vino pije, ljeljo Car caricu budi, ljeljo U oke je ljubi, ljeljo Ustaj car – carice, ljeljo Čuju se kraljice, ljeljo Otvaraj sanduke, ljeljo Pa vadi jabuke, ljeljo Pa daruj kraljice, ljeljo Kralja i kraljicu, ljeljo Bana i banicu, ljeljo Sva četri pivača, ljeljo i dva rastavljača, ljeljo I sve kolo redom, ljeljo Kolo naokolo, ljeljo.
Ja sam Sandra Iršević, masterka komunikološkinja i doktorantkinja digitalne produkcije. Kao urednica portala ecofeminizam.com i dopisnica TV Pink, spajam tradiciju sa savremenim novinarstvom. Moj rad u medijima i zaštiti životne sredine prepoznat je nagradama. Aktivno se zalažem za očuvanje bunjevačke kulture i rodnu ravnopravnost, dokazujući da je moguće negovati korene uz praćenje digitalnih trendova.
