Preskakanje vatre: Drevni običaj koji povezuje Bunjevce i Srbe

Preskakanje vatre – ritual koji izaziva strah, ali i neodoljiv zov u srcima učesnika. Vekovima povezuje Bunjevce i Srbe, uprkos svim istorijskim i kulturnim previranjima. Dok telo leti kroz vazduh, a toplota plamena miluje kožu, muškarci i žene predaju se jednom od najdrevnijih rituala naših predaka.

Ovaj običaj, koji se kod Bunjevaca najčešće vezuje za Ivanjdan a kod Srba za Lazarevu subotu, nije samo puka tradicija. On je živo svedočanstvo duboke povezanosti čoveka sa prirodom, vatrom i obnavljajućom snagom godišnjih ciklusa. U vreme kada mnogi narodni običaji nestaju pred naletom modernizacije, preskakanje vatre opstaje kao most između prošlosti i sadašnjosti, između bunjevačke i srpske kulture.

Ekofeminističko tumačenje običaja preskakanja vatre

„Bolje da selo propadne nego običaji“, kaže narodna poslovica. Ali šta taj običaj zapravo predstavlja u dubinskom smislu? Ekofeminističko tumačenje otvara fascinantne perspektive. Vatra, koja je tradicionalno shvaćena kao muški simbol, istovremeno predstavlja i žensku snagu transformacije i obnove. Kroz ritual preskakanja vatre, žene su kroz istoriju preuzimale kontrolu nad elementom koji je simbolizovao i život i smrt.

Vatra je bila srce doma, prva tehnologija koju su ljudi savladali. Prema nekim ekofeminističkim teorijama, upravo su žene, kao sakupljačice biljne hrane, bile prve koje su ovladale vatrom za kuvanje, dok su muškarci lovili. Preskakanje vatre tako postaje simbolički čin preuzimanja kontrole nad sopstvenim životom, posebno značajan za žene u patrijarhalnim društvima.

Još je zanimljivije što ovaj običaj, iako naizgled opasan, privlači posebno žene. Neke učesnice opisuju osećaj slobode i katarze dok preskaču plamen. „Kad preskočim vatru, osećam se kao da sam ostavila sav teret za sobom“, ispričala mi je baka Marija iz Subotice, koja je kao devojka redovno učestvovala u ivanjdanskim proslavama.

Poreklo običaja preskakanja vatre

Dok sedimo pored vatre, čini se da se spajamo sa svim generacijama koje su pre nas činile isto. Vatra je oduvek bila više od izvora toplote. Bila je simbol božanskog, transformacije i prelaska iz jednog stanja u drugo.

Škotski antropolog Džejms Džordž Frejzer u svom kapitalnom delu „Zlatna grana – proučavanje magije i religije “ dokumentovao je kako su vatrogasci sredinom leta bili uobičajeni širom Evrope. Prema njegovim zapisima, u prvoj polovini 19. veka, paljenje vatri na Ivanjdan praktikovali su Rusi, Poljaci, Česi, Rumuni, Nemci, Englezi, Slovaci i mnogi drugi. Ovi rituali bili su duboko povezani sa kretanjem sunca i godišnjim ciklusima zemljoradnje.

„Dok sam preskakao vatru u noći Ivanjdana, osećao sam se kao da lebdim između svetova“, poverio mi je jednom prilikom čika Stevan iz Tavankuta.

„To nije samo igra ili zabava. To je način da se povežemo sa precima.“

Etnolog Spiro Kulišić je u svojim istraživanjima utvrdio da običaj preskakanja vatre potiče iz drevnih paganskih vremena i bio je široko rasprostranjen među mnogim indoevropskim narodima. Kod Srba, preskakanje vatre se vezuje za praznike poput Ivanjdana, Đurđevdana i Badnje večeri. Svaki od ovih praznika nosio je svoje specifične rituale i značenja, ali centralni element je uvek bio isti – vatra kao simbol promene i obnove.

Običaj preskakanja vatre na Ivanjdan kod Bunjevaca

Sunce se polako spušta nad ravnicom Bačke, a na obodu Subotice počinju pripreme za Ivanjdan. Žene u nošnjama sakupljaju ivanjsko cveće, devojke pletu vence, a muškarci pripremaju drva za vatru. Običaj preskakanja vatre na Ivanjdan kod Bunjevaca nije samo ritualni čin – to je proslava zajedništva, plodnosti i novog početka.

„Naša baka nas je uvek učila da moramo preskočiti vatru tri puta da bi godina bila plodna“, priča Ana iz Subotice.

„Prvo smo se plašili, ali kad vidiš kako svi to rade, kako se smeju i pevaju, strah nestaje.“

Bunjevačka tradicija preskakanja vatre ima svoje jedinstvene elemente. Praznik se održava 24. juna, na dan Svetog Jovana Krstitelja. Priprema za ritual počinje danima ranije. Žene sakupljaju posebno bilje za koje se veruje da ima magična svojstva baš na ovaj dan. Okupljanje zajednice, zajednička priprema hrane i muzika stvaraju atmosferu radosti i iščekivanja.

Kada padne mrak i vatra dostigne svoj vrhunac, započinje najvažniji deo ceremonije. Uz pesmu i igru, učesnici jedan po jedan preskaču vatru. Veruje se da onaj ko preskoči vatru ostavlja za sobom sve probleme i nevolje iz prethodne godine i ulazi u novi ciklus očišćen i spreman za nove izazove.

Običaj preskakanja vatre na Lazarevu subotu kod Srba

Dok se u bunjevačkim naseljima vatra preskače na Ivanjdan, u srpskim selima ovaj ritual se najčešće vezuje za Lazarevu subotu. Ovaj praznik, koji pada u subotu pre Vrbice, povezan je sa biblijskom pričom o vaskrsenju Lazara, ali u narodnoj tradiciji nosi i mnoge paganske elemente.

„Lazarice“, kako se nazivaju devojke koje učestvuju u obredima Lazareve subote, posebno su značajne u ovom ritualu. U jutarnjim satima, mlade neudate devojke, okićene vencima od prolećnog cveća, obilaze selo pevajući obredne pesme. Kada sunce zađe, pali se vatra koju će preskakati.

Jedan stari seljak iz okoline Leskovca mi je jednom prilikom objasnio: „Kad preskoči vatru na Lazarevu subotu, čovek ostavi zimu za sobom. Vatra uzima sve loše, a daje snagu za novi početak.“

Ono što je posebno interesantno kod ovog običaja je njegova duboka simbolika prelaska iz smrti u život, što se direktno može povezati sa biblijskom pričom o Lazaru. Preskakanje vatre simbolizuje taj prelazak, transformaciju i ponovno rođenje – teme koje su centralne kako za hrišćanstvo tako i za mnogo starije paganske religije.

Sličnosti između bunjevačkog i srpskog običaja preskakanja vatre

Kada se uporede bunjevački i srpski običaji preskakanja vatre, uprkos razlikama u datumima i nekim specifičnostima, uočavaju se zapanjujuće sličnosti koje govore o zajedničkom kulturnom nasleđu i vekovima međusobnih uticaja.

Kod oba naroda, vatra nije samo fizički element već duboki simbol pročišćenja, transformacije i novog početka. Preskakanje vatre simbolizuje prelazak iz jednog stanja u drugo, ostavljanje prošlosti iza sebe i ulazak u novi ciklus života.

Simbolika vatre za sve narode je ista. Njena moć je jednaka za sve. Bez obzira na etničke i kulturne razlike, ljudi su prepoznali istu simboličku vrednost ovog rituala.

I kod Bunjevaca i kod Srba, ritual preskakanja vatre je duboko komunalan. Nije to individualni čin, već nešto što se deli sa zajednicom. Priprema vatre, okupljanje, zajedničko pevanje i igranje – sve to jača socijalne veze unutar grupe.

Veruje se da preskakanje vatre štiti od bolesti, nesreće i zlih sila. U mnogim selima, i bunjevačkim i srpskim, postojalo je verovanje da se preskakanjem vatre može zaštititi stoka od bolesti i osigurati dobar rod.

Kulturno-istorijski kontekst običaja

Da bismo razumeli običaj preskakanja vatre, moramo ga sagledati u širem kulturno-istorijskom kontekstu. Ovaj ritual nije nastao u izolaciji, već kao deo kompleksnog sistema verovanja i društvenih praksi.

Migracije su odigrale ključnu ulogu u oblikovanju i prenošenju ovog običaja. Bunjevci su se u 16. veku doselili na prostoru današnje Srbije, tačnije severa-Vojvodine. Doneli su sa sobom svoje običaje i tradicije. Kroz vekove života u blizini srpskog stanovništva, dolazilo je do kulturnih razmena i međusobnih uticaja.

Jedna stara fotografija iz 1930-ih godina, koju mi je pokazao lokalni istoričar u Subotici, prikazuje grupu mladih Bunjevaca i Srba kako zajedno preskaču vatru tokom seoske proslave.

„Ovo je dokaz da su naši narodi uvek znali da dele i radost i tradiciju“, rekao mi je.

Etnomuzikolozi su zabeležili da su pesme koje prate ritual preskakanja vatre. I često su vrlo slični kod slovenskih naroda po melodiji i strukturi. Što je još jedan dokaz za potvrdu teze o zajedničkom poreklu ili dugotrajnim kulturnim kontaktima.

Savremene percepcije i značaj očuvanja tradicije

U doba pametnih telefona i društvenih mreža, kakav značaj ima drevni običaj preskakanja vatre? Razgovarajući sa mladima u Subotici i okolini, otkrila sam podeljene stavove.

„Mislim da je to zastarelo i nema veze sa našim životima danas“, rekao mi je Marko (23) iz Subotice.

Ali njegova vršnjakinja Jelena ima drugačije mišljenje:

„Kada učestvujem u preskakanju vatre na Ivanjdan, osećam se povezano sa svojim precima. To nije samo tradicija, to je deo mog identiteta.“

Lokalne kulturne organizacije ulažu napore da očuvaju ovaj običaj. U Subotici se poslednjih godina organizuje festival „Ivanjske vatre“ koji privlači ne samo lokalno stanovništvo već i turiste iz različitih delova zemlje i inostranstva.

„Nije dovoljno samo održavati ritual. Moramo preneti mlađim generacijama razumevanje zašto je to važno. Nije to samo spektakl, to je deo našeg kulturnog DNK“, kažu u Maloj Bosni.

Etnolozi naglašavaju da običaj preskakanja vatre nije samo istorijski artefakt već živa tradicija koja se prilagođava savremenom kontekstu.

„Način na koji se ritual izvodi možda se menja, ali njegova suština ostaje ista“, kaže profesor etnologije sa Beogradskog univerziteta.

Kulturno nasleđe koje povezuje generacije

Dok plamen osvetljava lica okupljenih, a prvi hrabri učesnik se sprema da preskoči vatru, nemoguće je ne osetiti vezu sa svim onim generacijama koje su činile isto. Preskakanje vatre nije samo običaj – to je živa veza sa našim precima, sa zemljom i sa ciklusima prirode.

Etnološka istraživanja su pokazala izražene sličnosti u strukturi rituala preskakanja vatre kod Bunjevaca i Srba, u pratećim pesmama i verovanjima. Ove podudarnosti sugerišu mogućnost zajedničkog praslovenskog porekla ili dugotrajne kulturne razmene.

Kako mi je rekao jedan stari seljak iz Tavankuta:

„Kad preskočiš vatru, nisi više isti čovek. Nešto staro u tebi umre, a nešto novo se rodi.“

Možda je upravo ta transformativna moć rituala ono što ga je održalo kroz vekove.

U vremenu kada se mnogi tradicionalni običaji gube, važno je očuvati i vrednovati ove rituale kao deo kulturnog identiteta Bunjevaca i Srba. Jer dok god postoje ljudi koji će preskakati vatru pod zvezdanim nebom, postojaće i veza sa našim zajedničkim kulturnim nasleđem.

I zaista, u tom trenutku kada telo leti kroz vazduh, a vatra pucketa ispod, sve razlike nestaju. Ostaje samo čovek, vatra i vekovni ritual koji i dalje govori jezikom koji svi razumemo.