Groktalice: Kako su Bunjevci sačuvali svoju dušu groktalice

Zamislite svet bez interneta, bez televizije, bez knjiga koje slobodno čitate. Zamislite Bunjevce,  mali narod sa velikim glasom. Oni su znali da njihov identitet može nestati ako ga ne čuvaju sami. Jedini način? Pesme. Groktalice. Priče koje se pevaju, koje se dele, koje se pamte. Ive Prćić je 1939. godine znao da je vreme da se to sve zapiše, ili će biti izgubljene zauvek.

„Bunjevačke narodne pesme“ nije samo knjiga. To je digitalna arhiva bunjevačke duše.

Ko su Bunjevci i zašto su njihove pesme važne

Bunjevci su oduvek bili prikazivani na različite načine kroz istoriju. Živeli su na teritorijama gde se istorija pisala od strane drugih. I to: Osmanlija, Habsburgovaca, kasnije nacija koje su formirali drugi. Ali Bunjevci su opstali. Kako? Kroz pesme. Kroz groktalice,  te narativne pesme koje Prćić beleži kao „najstarije narodne pesme“. Bunjevci su čuvali svoje vrednosti, svoje kodekse, razumevanje sveta, kulturi i identitet.

Šta znači „groktati“?

Prema Prćiću, „groktati“ znači pevati sa razumevanjem. Znači da pesma nije samo zvuk, ona je doktor duše.

 „Pročitao bih od svojih pivača i pivačica da ova pesma ima razumevanja,“ beleži Prćić u svom prologu.

 „Najbrojniji su groktali na prelu, divanu, babinama, berbi, mobi“, na mestima gde je zajednica bila sabijena, tužna, trebala joj je inspiracija.

„Bog kuša Tošu“: Kako pesma poučava integritet

Teza Crnković iz Subotice kazivala je 1908. godine groktalicu „Bog kuša Tošu“. To je pesma o verovanju, ali ne onako kako je obično razumemo.

Bog piše pismo Prikomorcu Tošu sa naredbom da ubije nevinu osobu:

„Piše knjigu Isus sa nebesa, Piše knjigu Prikomorcu Tošu, Da zakolje nejakog Stipana, Isus će mu na večeru doći.“
Ali Stipana se brani — ne buntovnošću, već svesno:
„Nemoj mene slatki roditelju, Već mi veži moje bile ruke I veži ih svilenim gajtanom, Da s’ ne mašim da ti ne sagrišim.“

Pesma učava da je dužnost čuvanja vlastite duše veća od dužnosti poslušavanja autoriteta. To je subverzivna poruka. Pogotovo za mali narod koji mora da opstane pod velikim silama. Integritet nije otpor. Integritet je saznanje gde se nalazi linija koju niko ne sme preći.

„Okrutna maćuha“: Kako pesme čuvaju ženske pozicije

Teza Crnković je 1908. godine kazivala i pesmu „Okrutna maćuha“.Pesmu koja je bila svojevrstan moralni upozor, posebno za mlade žene.

Pesma pokazuje ženu koja se tri puta udala i u trećem braku se našla sa trojom pastorčadi. Umesto da brine o njima:

„Triput sam se mlada udavala, A kad sam se treći put udala, Zatekla sam troje siročadi. Jedno kaže: — Opaši me, majko! — Drugo kaže: — Daj mi kruva, majko! — Treće kaže: — Daj mi vode, majko!“
Ona im daje kamen umesto hleba i trovanje umesto vode. Njena kazna? Večna muka:
„Kako ne bih grozne suze lijo, Poslo mi je Isus s nebesa, Da zakoljem nejaka Stipana, Isus će mi na večeru doći.“

Ova pesma je bila edukacija o tome šta se dešava kada majka, bilo biološka ili privoljena izneveri svoje dete. Nije to samo religijska priča. To je psihološka i moralna upozorenja o posledicama zlobe. U bunjevačkoj zajednici, gde su žene često bile na mestu donošenja odluka oko kućnog zdanja, ova pesma je bila snažna poruka: vršenje moći nad bespomoćnim uvek se vraća.

„Sirotan Mirko“: Kako bunjevačka kultura tretira patnju

Prema zapisu iz 1908. godine od Ive Prćića koji je beleživao od slipog Stipe, franjevačkog kantora u Subotici, pesma „Sirotan Mirko“ pokazuje važnu razliku u bunjevačkom poimanju čovečnosti.

Mirko je sirotan. Ali sirotinja nije znak slabosti, to je okolnost. Pesma pokazuje kako zajednica može biti upucana prema osobi koja pati, kako joj može pomoći bez da je ponizи. Ključno je da se Mirko nikada ne poima kao „manji“ zbog svoje nesreće.

To je fundamentalno drugačije od načina na koji je ostatak društva tretirao siročad i beskućnike. Bunjevci su znali da je digniteta nepreceniva, pogotovo kada nemaš ništa drugo.

Pesme kao instrument preživljavanja

Kada su Bunjevci pisali groktalice, oni nisu pisali za popu srednju, ne za akademiju. Pisali su za sebe. Za svoje decu. Za sledećу generaciju koja neće znati kako da ose ako nema pesme da je drži na nogama.

Groktalice nisu samo mrvo slovo na papiru. One nisu nešto što se čuva u porodičnim „muzejima“ i srcima „Bunjevaca“. One su pesme koje mogu biti pročitane, pevane, prepisane i ponovo tumačene kroz nove teorije. Kroz savremeni svet gde Bunjevci i dalje postoje, i dalje imaju šta da kažu.

Prćićeva zbirka iz 1939. je dar budućnosti, i to je dar koji mi, kao Bunjevci u digitalnom dobu, moramo da primimo i da ga čuvamo . I to ne kao  spomenik prošlosti, već kao oružje za budućnost. Jer sve dok pevamo groktalice, sve dok razumemo šta one znače, Bunjevci ostaju živi.