Da li znate koja je tajna somuna?Ljubav ili ravnoteža?

Somun u bunjevačkoj tradiciji nije samo hleb. On je je priča, miris doma i dodir prošlosti koji traje vekovima. Kada se na stolu nađe toplo pečen, sa korom koja blago pucketa, u njega je utkana čitava istorija ovog prostora. U svakoj mrvici nosi sećanje na majke i bake, na ruke koje su mesile testo dok su deca oko njih trčala, na pesmu i razgovore uz parašku peć. Taj hleb, pravljen od prvog ovogodišnjeg brašna, čuva uspomenu na vreme kada je sve imalo ritam prirode, a svaka žetva bila praznik zahvalnosti zemlji.

U severnoj Bačkoj, gde se zlatne njive protežu do horizonta, Bunjevke već četiri veka slave Dužijancu,  dan kada se obeležava kraj žetve i peče hleb od novog žita. Somun je u središtu tog praznika, i ne samo da se peče, nego se o njemu priča, ocenjuje ga se, prenosi znanje o njegovom obliku, mirisu i ukusu. Njegova vrednost nije samo u receptu, nego u sećanju, u ljubavi koja se prenosi iz generacije u generaciju.

Ljubav kao sastojak koji ne piše u receptu

Nela Ivić dobro zna da recept nije dovoljan. Ona govori mirno, gotovo šapatom, kao da čuva malu tajnu.

„Kada kvasac naraste, zakuvamo brašno i dodamo so. Ostavim ga da se odmori, da oživi. Mešam, preklapam, oblikujem. Kad se ispeče, premažem ga vodom i ostavim… što bi se reklo, da se Bogu pomoli.“

Za nju, prava tajna je ljubav, ona koju je nasledila od svojih majki, od žena koje su je učile da svaki hleb treba mesiti kao da ga praviš za nekog koga voliš.

Dok priča, u njenim rečima ima nečeg što ne može da se izmeri,  kao što se ni toplina doma ne meri termometrom. To je ono što somun iz Subotice, Tavankuta ili Bajmoka čini posebnim, različitim od svakog drugog hleba na svetu.

Miris paraške peći u sećanju na somun

Milka Kujundžić nosi uspomene na dane kada je njena majka pekla hleb za šestoro dece i stalne goste.

 „Tri puta nedeljno, uvek domaći. Pekla je samo ona“, seća se.

 Danas se somun peče u električnim rernama, iako Milka priznaje da miris iz paraške peći ne može ništa da zameni. To je miris detinjstva, sigurnosti i one tihe radosti koja dolazi kada znaš da će cela porodica sedeti za istim stolom.

U njenom sećanju, paraška peć je više od starinskog načina pečenja,  ona je simbol sporijeg, mirnijeg vremena, kada se svakom poslu prilazilo polako i sa poštovanjem. Taj osećaj, iako peć više ne postoji, i dalje se prenosi kroz somun koji pravi danas.

Somun kao deo nematerijalne baštine

Za dr Suzanu Kujundžić Ostojić, predsednicu Bunjevačkog nacionalnog saveta, somun je srce Dužijance i važan deo kulturnog identiteta.

 „Dužijanca je praznik pravljenja hleba od novog žita. Doneli smo ga pre četiri veka i čuvamo ga do danas“, kaže.

Somun je deo nematerijalnog kulturnog nasleđa, kao cipovka koja je zaštićena. Godinama traje borba da se Dužijanca kao celina zaštiti, a sam hleb prepozna kao posebno nasleđe. Za Suzanu, očuvanje recepta nije dovoljno,  potrebno je sačuvati i sve što on znači: zajedništvo, zahvalnost prirodi, ponos na svoje poreklo.

Praznik koji povezuje ljude i prostore

„Pravi somun treba da ima lepu, podignutu koru, da nije puknut, ni pregoreo, ni previše beo. Unutra mora biti mekan, ali ne presan. Kao i u životu, prava mera svega daje najbolji rezultat“, dodaje ona.

Ovog leta, na izložbi hlebova u okviru Dana Dužijance, predstavljeno je 16 somuna. Među njima su bili i oni koje su poslale Bunjevke iz Mađarske, dok je titulu najlepšeg odneo Bunjevački kulturni centar Subotica. Drugo mesto pripalo je Ljubici Gabrić, a treće Josi Kričkoviću.

Uz izložbu je održana i promocija knjige „Pita iz Neolita“ autora Ildike i Aleksandra Medovića, koja podseća da hleb nije samo jelo,  on je i predmet istraživanja, deo šire kulturne slike. Time se još jednom pokazuje kako somun ima i emotivnu i naučnu vrednost.

Somun kao nit sećanja

Kultura sećanja nije samo beleženje događaja, već i čuvanje onoga što nas oblikuje. Somun je u tom smislu živi svedok vremena. On povezuje prošlost i sadašnjost, tradiciju i savremeni život. Kada ga mesimo danas, radimo isto što su radile žene pre sto i više godina. U toj ponovljenoj radnji krije se osećaj kontinuitet, pripadnosti i zahvalnosti.

U svakoj korici somuna je i priča o zemlji. O znoju žetelaca, o rukama koje su se grčile od rada, o radosti prvog presečenog klasa. U mrvici tog hleba ima i suza i smeha, i nade da će naredna godina biti plodna.

Ljubav koja se ne zaboravlja

Možda je zato somun više od recepta. Možeš ga zapisati, preneti mere i redosled, ali bez ljubavi, on neće biti isti. Ljubav ne menja samo ukus, nego i smisao. Ona pretvara brašno, vodu i so u priču koju svi želimo da ispričamo iznova.

Kada se tog jutra, dok sunce tek izlazi nad ravnicom, u kuhinji oseti miris pečenog somuna, znaš da si deo nečega što traje vekovima. To nije samo hleb,  to je sećanje koje diše.