Kata Prčić: Vila koja je čuvala ime, zemlju i sećanje

Kako ekofeminizam i kultura sećanja ožavljuju borbu za bunjevački identitet u pesmi „Borba vile-Bunjevke“

Žena koja je pevala protiv zaborava

Kada je Kata Prčić 1883. godine došla na svet u Subotici, niko nije mogao predvideti da će njena najpoznatija pesma postati manifest identiteta jednog naroda. Rođena pod ugarskom vlašću, umrla u FNRJ – njen život je prešao preko seizmičkih pukotina istorije, a njena književnost ostala je most između prošlosti i budućnosti bunjevačkog naroda.

Kata Prčić je jedna od poznatih književnica koje su se deklarisale kao Bunjevke, zajedno sa Marom Đorđević Malagurskom pripremila je Bunjevačko veče na radio stanici u Beogradu 1940. godine. Pisala je pod pseudonimom Bunjevac, što danas deluje kao tihi akt otpora – potpisivanje sopstvenog etničkog identiteta u vremenu kada je taj identitet bio na udaru.

Njena najznačajnija dela obuhvataju etnografske studije o običajima subotičkih Bunjevaca. I to: svadbeni i božićni običaji, prela, ali i ključnu pesmu koja je tema našeg istraživanja: „Borba vile-Bunjevke za svoje ime i svoj rod“.

Pesma kao akt ekofeminističke rezistencije

„Borba vile-Bunjevke“ nije samo književno delo – to je dokument kolektivnog pamćenja, politički manifest i ekofeminički tekst pre nego što je ekofeminizam formalno definisan kao pokret.

Vila koja čuva  zemlje i identiteta

Pesma počinje invokacijom:

„Bože sveti! / Tebi nek je zanavike hvala: / Što još živi Bunjevačka grana / Na slovinskom stablu velikomu“

Ključna metafora pesme je organsko stablo: bunjevački narod je prikazan kao grana na slovenskom stablu, koja „pušta žile na sve strane / Tražeć hrane za kitnjaste grane“. Ovo nije slučajno biće. U ekofeministčkoj teoriji, postoji odnos između opresije žena i degradacije prirode, a Kata Prčić stotinu godina pre savremenog ekofeminizma intuitivno povezuje ženski princip (vila), prirodu (stablo, grana) i etnički identitet u jedinstvenu celinu.

Vila Bunjevka nije pasivna figura, ona je aktivna zaštitnica koja „granu brani i njiguje“, koja „zasadila i suzama zalila“ tu granu kada je bila transplantirana u Bačku pod pritiskom turskih osvajanja. Ona personifikuje ono što ekofeminizam naziva „etikom brige“. Ženski princip koji njeguje, čuva i održava život uprkos nasilju i destrukciji.

Briga o zemlji kao briga o identitetu

Kada vila zasadi granu u Bačkoj, ona ne samo da je čuva – ona pretvara prostor u kultirano mesto:

„Ravnu Bačku pritvori u bašću / Pa zasije plemenitim biljem / Koje rađa pozlaćenim klasjem. / I zasadi bunjevačkim cvićem“

Sledi lista biljaka: kaloper, metvica, neven, perunika, ljubidrag, čubor, bosiljak, ružmarin, jorgodan, ruža. Ovo nije samo poetska dekoracija – to je kartografija kulture, gde svaka biljka simbolizuje elemenat bunjevačke tradicije, običaja, pamćenja. Ekofeminizam naglašava činjenicu da su žene neproporcionalno pogođene pitanjima okoliša, a u pesmi se jasno vidi da je vila-žena ta koja kreira i održava kulturni pejzaž – ona je zemlja i ona je sećanje istovremeno.

Kulturno-ekološko nasilje i otpor

Pesma dokumentuje istoriju nasilja nad bunjevačkim narodom, prikazujući je kao nasilje nad prirodom:

„Strašna sila ništi i razara / Ognjom žeže u pepel obara“

Prvo dolaze Turci koji „Balkan nagne da raskopa / A drveću i koren iskopa“, zatim Mađari kojima „cviće i plod mora pripast“, a kasnije i unutrašnji konflikti sa susednim slovenskim narodima koji „beru Bunjevkino cviće“.

Ovo višestruko nasilje odgovara onome što ekofeminizam prepoznaje kao povezanost potčinjavanja pojedinih društvenih skupina i potčinjavanja prirode uzrocima dugogodišnje patrijarhalne dominacije u društvu. Bunjevci su bili marginalizovani kao etnička grupa, ali i kao poljoprivredni narod čiji rad i kultura nisu bili priznati.

Kulturni ekofeminizam u akciji

Odgovor vile nije nasilan, ona budi sokoliće, organizuje otpor kroz kulturu, obrazovanje i svest:

„Ona budi prvo Peštalića / Fra Grgura junačkog guslara; / Pa probudi i Antunovića / Oca Ivu“

Vila poziva na kulturnu mobilizaciju – guslare, sveštenike, učitelje, pesnike (Mijo Mandić, Josip Mlinko). Ovo je akt kulturnog ekofeminizma koji se zasniva na vrijednostima intuicije, etike brižnosti i međusobnih odnosa između ljudi i prirode.

Zašto je pesma Kate Prčić toliko značajna?

U kontekstu nacionalne grupe koja je istorijski prošla kroz dug i težak put očuvanja identiteta, čije je postojanje potpuno izbrisano političkom odlukom u Srbiji sredinom 20. veka, pesma „Borba vile-Bunjevke“ funkcioniše kao akt kulturnog preživljavanja.

Kultura sećanja nije neutralna, ona je politički resurs. Kata Prčić nije pisala da bi očuvala nostalgiju, već da bi upisala bunjevački identitet u kolektivnu memoriju pre nego što padne u zaborav. Njena pesma je mnemotehnički uređaj – epska forma deseteraca, alegorija vile, lista imena značajnih bunjevačkih intelektualaca – sve to čini tekst lako zapamtljivim i prenosivim kroz generacije.

Kontinuirana borba do danas

Istrajna borba Bunjevaca za svoj identitet traje svih 330 godina, koliko je prošlo od njihovog dolaska na ove prostore. Bunjevci su i danas podeljeni između onih koji sebe vide kao hrvatski podetničku grupu i onih koji se identifikuju kao zasebna etnička grupa sa sopstvenim jezikom.

Ono što Kata Prčić anticipira u svojoj pesmi, pitanje imena, pitanje priznanja, pitanje kulturne autonomije i danas je aktuelno. Bunjevci su i dalje demografski ugroženi, demografski i socio-kulturni procesi u stanovništvu Srbije pokazuju potrebu za pokretanjem procesa etničke integracije. Njihov kulturni identitet traži prostor za izražavanje.

Možda se na prvi pogled čini da pesma o etničkom identitetu nema veze sa ekofeminizmom. Ali ako razumemo ekofeminizam ne samo kao pokret za zaštitu životne sredine, već kao kritiku svih oblika dominacije. I to: nad ženama, nad prirodom, nad marginalizovanim zajednicama. U tom kontektu „Borba vile-Bunjevke“ postaje primer intuitivnog ekofeminističkog razmišljanja.

Kata Prčić pokazuje da su:

• Identitet i zemlja neodvojivi – bunjevačka grana postoji samo ako postoji zemlja u kojoj je zasađena
• Žene čuvar pamćenja – vila je ta koja budi, organizuje, održava kontinuitet
• Kultura forma otpora – umesto oružja, vila koristi pesmu, cveće, bašte
• Dominacija višeslojna – nasilje nad narodom analogno je nasilju nad prirodom

Pesma koja i danas traje

„Borba vile-Bunjevke za svoje ime i svoj rod“ nije samo istorijski dokument, to je aktivni tekst koji i dalje govori u sadašnjost. Kata Prčić je znala da je identitet nešto što se ne daje jednom zauvek, već nešto što se mora brinuti, negovati, braniti, kao što se brine o zemlji, o bašti, o stablu.

U vremenu klimatskih kriza, identitetskih politika i pitanja kulturnog preživljavanja malih naroda, njena pesma dobija novu aktuelnost. Ona nam pokazuje da je borba za ime borba za postojanje. Da je kultura sećanja forma otpora.Kao i da je ženski rad kulturnog pamćenja podjednako važan kao i muški rad oružanog otpora.

Bunjevci su poseban narod. Nisu Hrvati, nisu Srbi. I vila koju je Kata Prčić opevala još uvek stoji, i dalje budi, i dalje čuva. Pitanje je da li mi čujemo njen poziv.

Pesmu Kate Prčić bih mogla ovako završiti:

Prođe rat, al mir ne dođe
vili Nova vlast se na Bačku spustila
Crvena se zvizda razgorila
Pa Bunjevku opet pritisila.
„Nema više roda bunjevačkoga
Sad si Hrvat, il’ da budeš Ostali
Treće nema, tako mora biti!“
Pola veka vila nije smila
Ime svoje glasno izgovorit
Al u srcu plamen joj je živio.
1991. godina sviće
Opet smeju reći – Bunjevci smo!
Vila diže glavu, suze briše
Opet čuje dicu kako glasno pivaje.
2021 Subotici donosi dar:
Službeni jezik bunjevački sada!
Vila plješće: „Evo opet moje mile dice!“
2025. nova borba
Za biblioteku,
pravo Da se piše – Bunjevci postojimo
Ne pod tuđim, već pod svojim imenom.
Borba traje, grana još živi Vila stari,
al se ne predaje
Dok god Bačka plodnu zemlju daje
Dotle živi bunjevačka grana!