Groktalice bačkih Bunjevaca: Zaboravljeni glas predaka

Zamislite stariju ženu kako sedi okružena mlađim generacijama na zimskom prelu u Bačkoj, negde krajem 19. veka i izvodi groktalice bačkih Bunjevaca. Ona uzima dubok dah, glas joj kreće iz grla, vibrirajući na način koji će svi prisutni prepoznati. Kroz deseteračke stihove prenosi priče o junacima, ljubavi, selidbama, životu i smrti. Ovo je groktalica – jedinstveni oblik usmene književnosti koji je bio na ivici potpunog zaborava.

Šta su zapravo groktalice?

Ako niste nikada čuli za groktalice, niste sami. Ova specifična forma narodnog pevanja skoro je nestala iz bunjevačke tradicije, ali zahvaljujući dugogodišnjem istraživanju dr Suzane Kujundžić-Ostojić, danas imamo priliku da razumemo njihov značaj.

Groktalica, koja se kod nekih naroda naziva i rozgalica ili potresalica, predstavlja način pevanja uz potresanje glasa – zamislite izrazitiji vibrato koji dolazi iz dubine grla. To su lirsko-epske pesme u desetercu koje su se pevale bez ikakvih instrumenata, samo tim snažnim, dubokim glasom koji kao da odjekuje iz prošlosti.

Dr Kujundžić-Ostojić je svoju doktorsku disertaciju pod nazivom „Antropološka funkcija i značenje groktalica kod bačkih Bunjevaca“ odbranila 14. juna 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Više od deset godina posvetila je ovom istraživanju, a rezultat je knjiga „Groktalice bačkih Bunjevaca“ koju je Muzej Vojvodine objavio 2020. godine.

Kako se pevalo nekada?

Groktalice su pevale uglavnom starije žene, što je zanimljiva činjenica jer se veruje da su ih u početku izvodili muškarci uz pratnju gusala. Negde s početka 19. veka desila se promena, muškarci su se sve više bavili poljoprivredom, bili su daleko od kuće, pa su žene preuzele ovu ulogu.

One su ih pevale na prelima, divanima, babinama i u svatovima, ispred brojnije publike. Moglo se pevati solo ili u grupi, ali uvek jednoglasno. Kada bi pevalo više ljudi, jedan bi započeo pesmu, drugi bi nastavio i groktao, a grupa bi stvarala bordunsku pratnju – kontinuiranu melodijsku osnovu.

Pesme koje su putovale vekove

Bunjevci su u Bačku došli tokom 17. veka, doselivši se iz Like, Dalmatinske Zagore i Hercegovine. Sa sobom su poneli svoje pesme. U groktalicama nalazimo junake i nazive mesta iz tih krajeva, što potvrđuje da pesme nisu nastale u Bačkoj one su kulturni prtljag koji su migracije donele.

O čemu se pevalo? O svemu što čini jedan život. Rađanje i smrt, ljubav i mržnja, junaštvo i kukavičluk. Prvi sakupljač groktalica, Blaž Rajić, rekao je da se u njima hvali dobro i nagrađuje, a zlo kara i kažnjava.

Među najpoznatijim su pesme o Senjanskim hajducima, Ivi Senjaninu, Pletikosi Marku. Ima i ljubavnih pesama poput „Dva Latinovića u Šuićkinja Mara“, ali i onih koje opisuju selidbe, kao što je „Ženidba Vidak Kapetana“.

Zašto su nestale?

Već početkom 20. veka groktalice su počele da se gube iz narodne tradicije. Blaž Rajić je to slutio kada je 1910. godine objavio prvu zbirku „Narodno blago: narodne pjesme i poslovice“. Napisao je tada nešto što i danas tuži: „Još i to me nukuje da sakupim ovo blago, što kod nas, žalibože, već tako stoji, da će se ovo zrnje bisera osuti i navjeke se izgubiti, jer mlade naraštaje nova tudja neobična kultura osvaja, a svoju zaboravljaju“.

Bio je u pravu. Posle Drugog svetskog rata groktalice su potpuno potisnute iz života zajednice. Ostao je samo izraz u narodu – „niko tako peva da sve grokti“, kao poslednji trag jedne tradicije.

Vraćanje iz zaborava

Početkom 21. veka desilo se nešto neočekivano. Pronađen je tonski snimak iz 1951. godine na kojem Marija Vuković grokti. Sa tog snimka skinuta je melodija, i ljudi su ponovo počeli da pevaju groktalice.

Centar za istraživanje muzike Balkana je 2001. godine istraživao prostor Subotice i okolnih sela. Pokazalo se da za groktalice znaju u Gornjem Tavankutu, dok u drugim mestima nisu ni čuli za njih. Pamtile su ih uglavnom starije žene od 60 godina i više.

Zašto je ovo važno danas?

Možda se pitate zašto bi nas u 21. veku zanimale stare pesme koje se pevaju na čudan način? Odgovor je složeniji nego što izgleda.

Usmena književnost predstavlja duh jedne zajednice. Na temeljima usmenog kazivanja formirali su se kulturni identiteti većine evropskih naroda. Groktalice su deo bunjevačkog identiteta, svedočanstvo o njihovoj prošlosti, putovanjima, borbama i vrednostima.

Imena i mesta u ovim pesmama sežu u vreme pre dolaska Bunjevaca u Vojvodinu. To znači da su pesme nastale na prostoru njihove postojbine, u okruženju različitih kultura Bosne i Hercegovine. Činjenica da su sačuvane u tako nepromenjenom obliku govori o povezanosti naroda sa svojim korenima i željom da se ta veza ne prekine.

Groktalice kao kulturno nasleđe

Danas se groktalice nalaze na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. To je formalno priznanje njihovog značaja, ali pravi značaj je dublji.

Istraživanje dr Suzane Kujundžić-Ostojić nije samo akademski poduhvat. To je praktičan korak ka očuvanju identiteta bunjevačke nacionalne manjine. Kroz analizu ovih pesama otkrivamo ne samo melodije i stihove, već celokupan sistem vrednosti, društvenih odnosa i istorijske svesti jedne zajednice.

Postoji nešto dirljivo u činjenici da su žene vekovima čuvale ove pesme. Dok su muškarci radili na poljima, one su sedele i pevale, prenoseći priče sa kolena na koleno. To nije bila samo zabava, to je bilo aktivno čuvanje identiteta.

Danas, kada živimo u vremenu globalizacije i brzih promena, groktalice nas podsećaju da je pamćenje aktivni čin otpora zaboravu. Kultura nije muzejski eksponat – ona je živi organizam koji zahteva brigu i pažnju.

Šta možemo naučiti?

Groktalice bačkih Bunjevaca uče nas nekoliko važnih lekcija. Prvo, čak i ono što se činilo zauvek izgubljenim može biti vraćeno životu ako postoje ljudi spremni da oslušnu glasove iz prošlosti. Drugo, žene su često bile i jesu čuvarice nematerijalnog kulturnog nasleđa, što je tema koja zaslužuje više pažnje u feminističkim diskursima. Treće, lokalne tradicije su vredne proučavanja i čuvanja upravo zato što su jedinstvene.

Dr Kujundžić-Ostojić je svojim radom pokazala da nauka može biti most između prošlosti i budućnosti. Njena doktorska disertacija nije samo istorijska analiza – ona je poziv na akciju, podsetnik da je naša odgovornost da čuvamo ono što smo nasledili.

Put napred

Groktalice više nisu mrtva tradicija. One su deo savremene bunjevačke kulture, žive na festivalu, u kulturnim programima, u svesti ljudi koji prepoznaju njihovu vrednost. To nije nostalgija, to je svesno biranje da se prošlost uključi u sadašnjost.

Možda nećemo svi naučiti da groktimo, ali možemo svi da razumemo značaj ovog jedinstvenog glasa. U vremenu kada sve zvuči slično, groktalice nas podsećaju da razlika nije slabost, ona je bogatstvo.

Sledeći put kada čujete groktalicu, stanite i slušajte. To nije samo pesma. To je glas predaka, svedočanstvo o putovanjima, borbama i preživljavanju. To je priča o ženama koje su vekovima bile čuvarice identiteta. To je dokaz da ono što je istinski važno ne nestaje lako, čak ni posle tri veka.