Šling u ogledalu: kada se žensko nasleđe vrati u život
Šling u ogledalu zvuči kao neobičan spoj, sve dok ga ne pogledamo očima Ljubice Džavić. Tada stari beli vez dobija sasvim novu priču. Ogledalo postaje mesto susreta prošlosti i sadašnjosti. U njegovom okviru ostaje trag ruku žena koje su šlingovale. Ali sada taj trag ulazi u savremeni dom. Ljubica Džavić već 27 godina čuva ovo znanje i stalno mu traži novi život.
Šling u ogledalu čuva ono što su Bunjevke stvarale rukama
Šling nije samo ukras na platnu. On je deo znanja koje se učilo kroz rad i prenosilo među ženama. Beli vez je bio prisutan u odeći, kućnom tekstilu i predmetima svakodnevnog života. Žene su vezle tokom slobodnog vremena, naročito kada bi prestali teški poslovi na njivi. Znanje se prenosilo generacijama, u kući i kroz svakodnevni rad.
Kod Bunjevki zato šling ima posebno mesto u kulturnom pamćenju. On čuva trag jednog načina života koji danas izgleda veoma daleko. Čuva i priču o ženama čiji je rad često ostajao izvan velikih istorijskih priča. Njihove ruke stvarale su predmete koji su bili deo doma, odeće i porodičnog života. Danas se mnogi od tih predmeta čuvaju kao uspomena. Ali znanje kojim su nastajali ne može živeti samo u vitrini.
Upravo zato je važan svaki pokušaj da se šling ponovo koristi. Kada tradicionalni rad dobije novu namenu, on prestaje da bude samo uspomena. Postaje deo sadašnjosti. Tako se kulturno nasleđe ne prekida, već nastavlja da se menja. Ljubica Džavić upravo u tome vidi svoju ulogu.
Šling u ogledalu nije samo ukras
Ljubica Džavić ne želi da šling ostane zatvoren u prošlom vremenu. Ona zna da mladi danas žive drugačije i koriste drugačije predmete. Zato svake godine pokušava da pronađe novu formu. Njena ideja nije da promeni šling, već da promeni način njegovog korišćenja. Ove godine taj novi prostor pronašla je u ogledalu. „Meni je to toliko bitno da se to sačuva, da i ova generacija mladih ima šling u svojim domovima“, kaže Ljubica.
Njen rad zato ima i jednu jednostavnu poruku. Tradicija mora imati gde da živi. Ako je mlad čovek ne može zamisliti u svom domu, ona polako postaje samo sećanje. Ako je vidi u predmetu koji mu je blizak, počinje da je posmatra drugačije. Ogledalo je upravo takav predmet. Ono pripada svakodnevnom životu, a sada u sebi nosi i trag kulturnog nasleđa.
Kako je nastao Šling u ogledalu
Ideja je počela posmatranjem ogledala i savremenih načina ukrašavanja. Ljubica je videla dekupaž i počela da razmišlja o njegovom spoju sa šlingom. Prvi pokušaj ipak nije bio ono što je zamislila. Moderni ram nije odgovarao karakteru belog veza. Kada je rad unela u kuću, shvatila je da mora da pronađe drugačije rešenje. „Prvo sam uradila sliku u modernoj rami. Kad sam je donela kući, gledam, pa to nije to“, priča ona.
Tada se setila starih ramova koje je imala na tavanu. Jedan od njih postao je početak nove zamisli. Starinski ram dao je šlingu prostor koji mu je nedostajao. Dekupaž je uneo novu teksturu i drugačiji vizuelni sloj. Ogledalo je celom radu dalo sasvim novu funkciju. Tako je nastao spoj koji Ljubica ranije nije radila.
„Šling je starinski, treba nešto“, kaže Džavić.
Ta kratka rečenica zapravo govori mnogo o njenom stvaralačkom postupku. Ona ne pokušava da tradiciju nasilno uklopi u savremeni predmet. Traži predmet koji će sa tradicijom moći prirodno da razgovara. Zato stari ram postaje jednako važan kao i sam šling.
Šling u ogledalu nastaje iz sećanja i novih ideja
Kod Ljubice jedna ideja često otvara drugu. Predmet koji već postoji može da postane deo potpuno nove priče. Stari ram više nije samo stari ram. On postaje prostor za beli vez. Ogledalo više nije samo ogledalo. Postaje mesto gde se susreću lično sećanje i kulturno nasleđe.
Takav način rada blizak je logici živog nasleđa. Ono se ne prenosi samo ponavljanjem starih obrazaca. Prenosi se i kroz prilagođavanje novim okolnostima. Upravo zato ručni rad može opstati i kada se promeni način života. Ljubica to pokazuje praktično, kroz svaki novi predmet koji napravi.
Šling kao priča o Bunjevkama
Kada govorimo o šlingu, govorimo i o ženama koje su ga stvarale. Njihov rad nije bio izdvojen od života. Vezenje se odvijalo između drugih obaveza i bilo je deo svakodnevice. U zimskim mesecima, kada su poljski poslovi mirovali, žene su se više posvećivale ručnom radu. Tako se znanje učilo, ponavljalo i prenosilo dalje.
U bunjevačkoj tradiciji beli vez imao je posebno mesto. Šlingovani predmeti bili su deo ženske odeće i kućnog prostora. Sačuvani primeri danas mogu da nam pokažu koliko je to znanje bilo razvijeno. Etno kuća Kuntić u Subotici, na primer, čuva predmete belog veza iz kraja 19. i početka 20. veka. Među njima su šlingovane uzgljančice i predmeti povezani sa devojačkim štafirom.
Etnološki gledano, takvi predmeti nisu samo dekoracija. Oni govore o životu porodice, položaju žene i običajima vezanim za pripremu devojačkog štafira. Govore i o vremenu potrebnom da se napravi predmet koji će ostati u kući. Zato jedan komad šlinga može biti mali zapis jednog velikog dela života. Njegova vrednost nije samo estetska.
Šling u ogledalu vraća tradiciju mladima
Ljubica upravo kroz nove predmete pokušava da otvori taj razgovor sa mladima. Ona ne očekuje da će se vratiti nekadašnji način života. Zna da se vremena menjaju i da se menjaju i potrebe ljudi. Zato traži način da šling bude nešto što mladi mogu da požele.
„Mogu da ga stave u hodnik, mogu da ga stave u sobu, iznad komode“, kaže ona.
U toj ideji ima mnogo više od dekoracije. Ako mlada porodica unese šling u svoj dom, ona unosi i deo nasleđa. Predmet dobija svakodnevnu funkciju, ali ostaje povezan sa prošlošću. Tako se prekida granica između starog i novog. Tradicija više nije nešto što gledamo samo na izložbi. Ona postaje nešto što živimo.
Od kecelje do ogledala
Ljubica već godinama traži nove načine da beli vez izvede iz uobičajenih okvira. Pravila je kecelje za ukrašavanje i moderne haljine sa šlingom. Kasnije je šling povezala sa slikom i starinskim ramom. Svaki novi rad nastao je iz potrebe da se pronađe drugačija mogućnost.
„Svake godine izbacim neku priču“, kaže Džavić.
Takav pristup pokazuje da tradicionalna tehnika nije završena priča. Ona može da se preseli iz odeće u umetnički predmet. Može da dobije novu funkciju i novu publiku. Može da se spoji sa materijalima koje ranije nije koristila. Važno je da se pritom ne izgubi njena suština.
Ljubica već ima ideju za narednu godinu. Ne želi još da je otkrije. „Već imam istu ideju za godinu, ali neću ovo da otkrijem“, kaže kroz osmeh. Možda je upravo ta potreba za novim ono što šlingu daje šansu da opstane. Svaka nova ideja otvara još jedan prostor za staro znanje.
Šling koji putuje sa sećanjem
Posebno je zanimljivo što Ljubičini radovi odlaze i van Srbije. Ljudi ih poklanjaju rodbini i prijateljima koji žive u inostranstvu. Tamo predmet dobija dodatnu vrednost. Postaje uspomena na dom, porodicu i kraj iz kojeg je potekao. Ljubica kaže da je upravo nostalgija jedan od razloga zbog kojih se njeni radovi poklanjaju.
„Nisam mislila da će biti, ali jako puno se u inostranstvu poklanja. To je valjda ta neka nostalgija koju možeš da pokloniš“, kaže ona.
Takav poklon nije samo predmet koji se okači na zid. On sa sobom nosi priču. U njemu ostaje vreme provedeno u radu, znanje i uspomena.
Zato šling može da putuje daleko, a da ne izgubi svoje poreklo. Može biti u domu čoveka koji je otišao iz Subotice. Može biti poklon nekome ko čuva uspomenu na svoje pretke. Može stajati u prostoru koji je hiljadama kilometara udaljen od mesta gde je nastao. Ali njegova priča ostaje ista.
Šling u ogledalu kao pogled prema budućnosti
Možda upravo ogledalo najbolje govori o tome šta Ljubica radi. U ogledalu vidimo sebe, ali sada iza tog odraza možemo videti i deo nasleđa. Beli vez postaje podsetnik da prošlost nije nestala. Ona može da se pojavi u sasvim novom predmetu. Može da nas iznenadi tamo gde je najmanje očekujemo.
„Šling može da oživi i u našim mladim porodicama“, kaže Ljubica Džavić.
To nije samo želja jedne žene koja 27 godina radi isti zanat. To je pitanje kako ćemo sačuvati znanje koje su nam ostavile Bunjevke. Hoćemo li ga čuvati samo kao predmet ili ćemo mu dozvoliti da ponovo bude deo života? Ljubičin odgovor nalazi se u njenom radu.
Šling u ogledalu zato nije samo spoj ogledala, starinskog rama i belog veza. To je susret ženskog stvaralaštva, sećanja i savremenog života. U tom malom predmetu ostaje trag velikog znanja. Ostaje i poruka da kulturno nasleđe ne mora da bude nepomično da bi bilo autentično. Ponekad je dovoljno da mu neko pronađe novi oblik i ponovo ga stavi pred naše oči.
Sandra Iršević
Ja sam Sandra Iršević, masterka komunikološkinja i doktor umetnosti. Kao urednica portala ecofeminizam.com i dopisnica TV Pink, spajam tradiciju sa savremenim novinarstvom. Moj rad u medijima i zaštiti životne sredine prepoznat je nagradama. Aktivno se zalažem za očuvanje bunjevačke kulture i rodnu ravnopravnost, dokazujući da je moguće negovati korene uz praćenje digitalnih trendova.
