Kata Prćić: Žena koja je spasla bunjevačke božićne običaje

Kata Prćić zvana Tetkuš je ime koje bi svaka Bunjevka i Bunjevac trebalo da znaju. Ova izuzetna žena je 1930. godine, u časopisu „Književni sever“, objavila najdetaljniji zapis starih božićnih običaja subotičkih Bunjevaca. Običaja koji su se već tada gubili u vremenu. Njen rad predstavlja neprocenjiv doprinos očuvanju kulturnog nasleđa i primer kako jedna osoba može sačuvati kolektivno pamćenje čitave zajednice.

Zašto je Kata Prćić važna za bunjevačku kulturu sećanja

U vreme kada su tradicionalni običaji brzo nestajali pod pritiskom modernizacije, Kata Prćić je prepoznala hitnost dokumentovanja. Kako sama navodi na početku svog teksta:

„Ovdi opisujemo božićne običaje kod subotički Bunjevaca, one kakvi su vladali prija 40–50 godina, a koji sada nestaju i ubrzo će se izgubiti.“

Ova svest o prolaznosti tradicije činila ju je istinskim čuvarem kulturnog nasleđa. Njeno delo nije samo etnografski zapis – to je akt ljubavi prema sopstvenom narodu i njegov pokušaj da zaustavi zaborav.

Jezik kao kulturno nasleđe

Posebnu vrednost radu Kate Prćić daje činjenica da je tekst napisan na ikavici – autentičnom bunjevačkom jeziku. Kako naglašava arhitekta Mijo Mandić, koji je 2021. godine odabrao ovaj tekst za ponovno objavljivanje: „Sačuvan je jezik iz toga doba, pa ga nebi tribalo prilagođavati današnjem vrimenu.“

Ovaj jezički izbor nije bila samo estetska odluka, to je bio politički i kulturni čin. Kata Prćić je znala da jezik nije samo sredstvo komunikacije, već nosilac identiteta, svetonazora i kolektivnog pamćenja.

Šta je Kata Prćić zabeležila: Od Sv. Luce do Tri Kralja

Božićni ciklus kroz oči žene

Katino pisanje donosi retku žensku perspektivu etnografije. Dok su muški etnografi često fokusirali na „velike“ događaje i javne rituale, Kata Prćić beleži intimne detalje svakodnevice: kako se pravi božićnjak, šta deca očekuju, kako divojke spremaju divane, koju ulogu ima „reduša“ (domaćica).

Njen opis počinje sa Sv. Lucom (13. decembar) – danom kada započinje čestitanje i seje božićno žito. Pratimo zatim Materice – dan kada se slavi majka, i Badnje veče sa svim njegovim ritualima: unošenjem slame, paljenjem badnjaka, večerom kod koje se ne sme zaspati.

“ Faljen Isus, čestito vam bilo Badnje veče”, a starešina je odgovarao: “ Uvik faljen bio, vi živi i zdravi bili”, pa ji poškropio žitom. Za tim  bi se uno badnjak, a to je bio poso svinjarev ( čobana, tj. pastira ). I on bi isto tako čestito, jednako mu se odgovaralo, i poškropljen bi bio žitom. Na zapaljenom badnjaku bi se zaždila svićica i zadila u zeleno žito, a onda bi se svinjar vratio i udario bi badnjakom o vrata ili po bravi od vrata govoreći: “ Koliko varnica toliko jaganjaca, koliko  varnica toliko prasica, ždribadi, teladi, pilića, gušćića i pućića.

Materice – slavlje majki i prvo slavlje zeta

Posebno je zanimljiv Katin opis Materica – običaja koji se slavio drugačije kod Bunjevaca nego kod drugih naroda. Kako navodi Kata Prćić:

„Na prve materice posli udaje dolazi udata ćer očevoj kući u goste sa kim god od svekrove kuće… a baba zeta darivala košuljom.“

Mijo Mandić naglašava jedinstvеnost ovog običaja:

„Jedan je, da dica u subotu u jutro vežu noge svojoj materi, a ona se otkupljuje darivanjem dice sa raznim poklonima… Drugi je, veliko slavlje i to u nedilju. Na ovaj način slave Materice: bački Bunjevci, Poljičani i Drobnjaci.“

Mustulundžije – jahači koji su dizali svu Bunjevštinu

Jedan od najlepših odlomaka u Katinom tekstu posvećen je mustulundžijama – svečanim konjanicima na svadbama. Njen opis je toliko živopisan da čitalac gotovo može videti tu scenu:

„Mladići – lipotani – u svečanom odilu i iskićeni: sav šešir u prefinim perlicama, sva prsa u perlicama i svilenim pantlikama… Konjska prsa bila su zastrta peškirom od usnovaka, a o oglavniku s obe strane bile su vezane i vijarale se krasne svilene pantlike.“

U tekstu Mije Mandića koji je istraživao rad Kate Prčić naveo je i da je Kata sa ponosom pisala:

„Bilo je slučajeva, da je svekar za na čelo svatova sastavio dvanaest ovakvih bajoslovnih delija. To je bila tako zanosna slika, da se takvim slučajevima znala dići – tako rekuć – sva Bunjevština.“

Kata Prćić i umetnost pamćenja

Žensko etnografsko pisanje

U vreme kada su etnografi bili gotovo isključivo muškarci, Kata Prćić je predstavljala izuzetak. Njeno pisanje nosi lični ton. Ona ne piše kao hladni posmatrač već kao učesnica, kao neko ko je te običaje živeo, osećao, prenosio.

Na kraju teksta, Kata otkriva svoju metodologiju: „Nastojala sam, da gdigod je to bilo moguće, upotribim stare bunjevačke izraze i da po mogućnosti tako pišem, kako su od mene stariji divanili.“

Ovo nije bilo samo dokumentovanje – to je bio čin rekonstrukcije. Kata je slušala starije, zapisivala njihove reči, poređivala sa vlastitim sećanjima, tragala za logikom običaja.

Srce koje pamti

Najdirljiviji je njen potpis na kraju teksta. Nakon što se izvinjava za eventualne nedostatke, Kata Prćić dodaje: „A gdi i u koliko pak nastojanje nije dalo željene rezultate, to neka bude oprošćeno krivcu: mom bunjevačko – slovenskom srcu.“

Ovaj potpis – „bunjevačko-slovensko srce“ – otkriva duboku emocionalnu povezanost sa temom. Za Katu je uvek bila borba i pitanje identiteta, pripadnosti, ljubavi prema sopstvenoj kulturi.

Što nam danas govori Kata Prćić

Lekcije iz 1930. godine za 21. vek

Gotovo sto godina nakon što je Kata Prćić objavila svoj tekst, njene reči zvuče zapanjujuće aktuelno. I danas se borimo sa nestajanjem tradicije, zaboravom jezika, gubitkom običaja. I danas nam trebaju ljudi kao što je bila Kata – ljudi koji će zapisati, sačuvati, preneti.

Mijo Mandić, odabirajući ovaj tekst 2021. godine koji je objavio u Rič bunjevačke matice je prepoznao važnost njenog rada i odlučio da ga učini dostupnim novim generacijama.

Kultura sećanja kao otpor zaboravu

Kata Prćić nas uči da kultura nije nešto što jednostavno postoji – kultura mora biti aktivno čuvana, prenošena, oživljavana. Njen tekst je dokaz da pojedinac može napraviti razliku, da jedna osoba sa olovkom i papirom može spasiti od zaborava čitav univerzum običaja, verovanja, osećanja.

Zaključak: Kata Prćić – ime koje ne smemo zaboraviti

U svetu gde se sve brže menja i gubi, gde tradicija često pada žrtva modernizacije, lik Kate Prćić stoji kao inspiracija. Ona nas podseća da smo svi odgovorni za prenošenje kulture, da je pamćenje aktivni čin, da je dokumentovanje – bilo kroz pisanje, fotografiju ili priču – oblik ljubavi prema sopstvenom narodu.

Kao što je ona zapisala običaje svog vremena da ne bi nestali, tako i mi imamo obavezu da prenosimo dalje ono što smo nasledili. Kata Prćić nije samo zabeležila božićne običaje – ona je pokazala put kako se brani identitet, kako se gradi most između prošlosti i budućnosti, kako jedno srce – „bunjevačko-slovensko srce“ – može sačuvati sećanje čitave zajednice.

Njena poruka je jasna:

Ne dozvolite da zaborav pobedi. Pišite. Pamtite. Prenosite. Jer ono što ne zapišemo, nestaje zauvek.