Delo Ane Bešlić i razgovori o umetnosti i identitetu

Upoznavanje sa zaboravljenom velikom umetnikom

Prvi put sam za porodicu Bešlić čuo kao gimnazijalac u Bajmoku, od mog starijeg brata Đure. Kazao mi je da iz te porodice potiče veleposednik Lazar Bešlić i da se njegova kći Ana bavi vajanjem, napisao je Branko Čupurdija u svom radu u časopisu Ex Pannonia, br. 14, str. 32.

Tada nisam ni slutio da ću deceniju i po kasnije imati privilegiju da upoznam pojedine njene članove i da će ta slučajna priča otvoriti prozor u jedan izvanredan umetnički svet.

Do prvog susreta sa Anom Bešlić došlo je 1983. godine, kada je Lazar Bešlić umro u dubokoj starosti (96 godina), a njegova najmlađa čerka Mara i zet Dojčilo Mitrović, koji su inače živeli u Beogradu, prodali su kuću u Bajmoku. Iste godine Ana Bešlić je otvorila izložbu svojih skulptura u Gradskom muzeju u Subotici, kome je tom prilikom darivala 20 radova sa ciljem da posluže za stvaranje legata.

Bunjevački koreni i pitanje identiteta

Kao što kaže Ćupurdija (str. 32-33), „treća česta tema naših razgovora, pojavilo se bunjevačko pitanje. Ona se uvek zanimala za svoj rod.“

Porodična baština i svest o poreklu

U njenoj kući, a kasnije i u stanu, uvek je na vidnom mestu stajala fotografija iz mladosti na kojoj je ona u bunjevačkoj nošnji, što svedoči da je odrastala u duhu svoga roda (Ćupurdija, str. 33). Ovo nije bila puka nostalgija – za Anu Bešlić, njena etnička pripadnost bila je deo identiteta koji je negovao kroz ceo život.

Pre oko petnaest ili više godina, u jednom razgovoru dotakla se porodičnog porekla. Tom prilikom ukazala je na razgovor koji je davno vodila sa svojim ocem Lazom:

„Ja tako znam. Tako je govorio baćo, da smo Bunjevci i Sloveni“ (Ćupurdija, str. 33).

Ovaj razgovor se verovatno odnosio na vreme posle Drugog svetskog rata ili na vreme između dva svetska rata, kada su još bila živa sećanja na stvaranje države Južnih Slovena. Odnosno Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Kraljevine Jugoslavije.

Istraživanje korena: Putovanje u Dalmaciju

Ana Bešlić nije bila pasivni čuvar tradicije. Aktivno je istraživala svoje poreklo. Kao član majstorske radionice Tome Rosandića (1950-1955), preduzimala je studijska putovanja po Dalmaciji. Kasnije je imala kuću na moru u Igranima.

Ćupurdija prenosi fascinantan trenutak ovog istraživanja:

„Ne sećam se tačno, da li kao član pomenute radionice, da li iz kuće u Igranima, tek ona se jednog dana obrela daleko u zaleđu mora, u brdima Dalmacije. Tu je naišla na jednog čoveka koji je kosio livadu. Zastala je pored njega i upitala ga: ‘Jelte, ima li ovde Bunjevaca?’ Na to je i kosac zastao i odgovorio: ‘Svi smi mi Bunjevci'“ (Ćupurdija, str. 33-34).

Ovaj susret u dalmatinskim brdima predstavlja poetičan trenutak otkrivanja. Trenutak kada naizgled slučajan razgovor potvrñuje intuiciju o dubljoj povezanosti.

Intelektualno bavljenje etničkom pripadnošću

Ana Bešlić se na više načina zanimala za bunjevačko pitanje. Pratila je i proučavala literaturu o Bunjevcima. Profesor Ćupurdija joj je ukazivao na studije koje se odnose na ovo pitanje, ponekad fotokopirao i donosio pojedine članke našeg poznatog etnologa Milenka Filipovića i drugih pisaca (Ćupurdija, str. 34).

Ovo sistematično interesovanje za naučnu literaturu o sopstvenom narodu govori o dubini njene intelektualne radoznalosti i potrebi da svoje iskustveno znanje utemelji i u teoretskim okvirima.

Od Šare do svetskih metropola: Umetnički put

Detinjstvo na imanju: Koreni umetničkog senzibiliteta

Lazar i Karolina Bešlić, rođena Deak, imali su četiri kćeri: Veru udatu Buzoganj, Matiju udatu Jaramazović, Anu i Maru. Osim kuće u Bajmoku, Lazo Bešlić je imao i majur na Šari pustari (kasnije kod Alekse Šantića), koji je posle Prvog svetskog rata kupio od barona Riharda Hamerštajna, sa oko 480 katastarskih jutara zemlje u okolini majura (Ćupurdija, str. 33).

Ana je, za vreme dok je trajala škola, boravila u kući u Bajmoku, a zimske i letnje raspuste provodila je na Šari. Učeći i igrajući se, ponekad pomažući porodici u lakšim poslovima. Upravo na Šari, u glini, izvajala je svoju prvu skulpturu (Ćupurdija, str. 34).

O svim aspektima života svoje porodice u Bajmoku i na Šari Ana je rado razgovarala. Sa zadovoljstvom je govorila o:

• Bogatstvu biljnih i životinjskih vrsta na Šari
• Kućnim i poljskim poslovima
• Proslavi dužijance
• Proslavi praznika rada, 1. maja
• Križu koji je postavio jedan od bivših vlasnika, baron Bela Redl
• Lovu koji je organizovao njen otac
• Mnogim drugim temama iz tog života (Ćupurdija, str. 33)

Profesor Ćupurdija beleži emotivno:

„U jednom od razgovora rekla mi je da ona danas o svemu tome može samo sa mnom da razgovara“ (str. 33).

Ovo svedočanstvo otkriva duboku potrebu umetnice za povezivanjem sa korenima i tugom zbog nestanka sveta njenog detinjstva.

Obrazovanje i međunarodni uspeh

Ana Bešlić je svoju umetničku karijeru gradila kroz školovanje u Zagrebu, Gracu, Beču i Beogradu. Kasnije je izlagala i postavljala svoje radove širom Jugoslavije: u Beogradu, Subotici, Bajmoku, Zagrebu, Ljubljani, Tuzli, Dubrovniku, Rijeci, Somboru, Novom Sadu, Kragujevcu, Labinu, Portorožu i drugim mestima (Ćupurdija, str. 34).

Njen međunarodni uticaj bio je impresivan. Šaljući svoje radove na izložbe u mnoge gradove i države širom sveta, izlagala je u:

• Evropi: Parizu, Milanu, Veneciji, Rimu, Budimpešti, Bukureštu, Sofiji, Solunu, Atini, Den Haagu, Dahauu
• Severnoj Americi: Montrealu, Njujorku
• I drugim gradovima (Ćupurdija, str. 34)

Kako zaključuje Ćupurdija:

„Šaljući svoje radove na izložbe u mnoge gradove i države širom sveta i često putujući sa njima, ona je i sama postala građanin sveta“ (str. 34).

Umetnički izraz: Otvorene forme

Tragajući za likovnim jezikom

Tragajući za svojom umetnošću, za svojim likovnim izrazom, Ana Bešlić je krenula sa Šare, gde je kao dete posmatrala život oko sebe. Prema pisanju kritičara Klare Ambrozić, kao devojka boravi u Beču, osećala je kako u njoj zri „neko voće“, pupe cvetovi, pucaju čaure maka, nadolaze „topli meki hlebovi“. Što ju je zvalo da se vrati i moglo biti predložak za potonju otvorenu formu njene umetnosti (prema Ćupurdija, str. 34).

Tumačenja i asocijacije

U toj formi, kako beleži Ćupurdija pozivajući se na Ambrozić, različiti kritičari su videli:

• S. Vuković (1970): „nabubreo plod“
• B. Duranci (1973): „velike vojvođanske hlebove“
• J. Škunca (1977): „telo žene“

Ambrozić smatra da su ovakve asocijacije moguće „ali one ne dokazuju ni uticaje ni uzore koji bi bili u osnovi dela“ (prema Ćupurdija, str. 34, fusnota 8).

Međutim, Ćupurdija se sa ovim stavom ne slaže bez ostatka, „iako je reč o apstraktnoj skulpturi, čiji su izvori najudaljeniji od realnog predmetnog sveta koji okružuje umetnika“ (str. 34, fusnota 8).

Značaj i nasleđe

O svojim radovima Ana Bešlić imala je dobru dokumentaciju: fotografije, kataloge i drugo. Detaljan popis radova i izložbi do 1982. godine učinila je K. Ambrozić u monografiji iz 1983. godine (Ćupurdija, fusnota 9, str. 34).

Ana Bešlić je rođena u Bajmoku 16. marta 1912. godine, a umrla je u Beogradu 26. januara 2008. godine. Kremirana je 30. januara 2008. godine na Novom groblju u Beogradu (Ćupurdija, fusnota 10, str. 34).

Profesor Ćupurdija zaključuje:

„Iza nje su ostala njena dela koja danas, dve godine od njenog odlaska, svedoče o njoj i o društvu u kome su nastala, i na osnovu kojih će oni koji razumeju njen likovni rukopis uvek moći sa njom da razgovaraju. Sve su to razlozi zbog kojih će se o Ani Bešlić još govoriti i pisati“ (Ćupurdija, str. 34).

Istraživanje života i rada

Nakon smrti Ane Bešlić, njen život i umetnički rad postaju predmet istraživanja. Osim K. Ambrozić, time su se bavili i drugi autori, uključujući M. Šuvaković i J. Denegri u publikaciji iz 2008. godine (Ćupurdija, fusnota 11, str. 34).

Značaj kuće Bešlić: Arhitektonsko i kulturno nasleđe

Ćupurdija je prvi put o kući Bešlić govorio na 23. kongresu Saveza etnoloških društava Jugoslavije održanom u Zadru 27. oktobra 1989. godine (Ćupurdija, fusnota 3, str. 33). Nekoliko godina kasnije stao je na stanovište:

„da obe ove kuće zaslužuju iz višestrukih razloga da najpre budu proučene a po potrebi i obeležene i zakonom zaštićene“ (Ćupurdija, 1993, str. 216, prema fusnoti 4, str. 33).

U poslednjih nekoliko godina Alojzije Stantić iz Subotice istraživao je pojedine aspekte života i rada ove porodice, o čemu je 2005. godine objavio više članaka u časopisu Hrvatska riječ:

• „Majur“ (1. srpnja 2005)
• „Pogoñena čeljad“ (26. kolovoza 2005)
• „Bešlićevi komencijaši“ (2. rujna 2005)
• „Bešlićevi risari“ (9. rujna 2005)
• „Na priliku Laze Bešlića“ (30. rujna 2005)
• „Zgrade u Bešlićevom majuru“ (8. srpnja 2005)
• „Bešlićevi“ (15. srpnja 2005)
• I drugi (Ćupurdija, fusnote 1, 2, 5, str. 33)

Zaključak: Višeslojni identitet i umetnička veličina

Bunjevka, Slovenska, Jugoslovenska, Svetska umetnica

Priča o Ani Bešlić otkriva složenost identiteta u multietničkom i multinacionalnom prostoru. Njena svest o bunjevačkom poreklu nije bila u suprotnosti sa širim slovenskim, jugoslovenskim ili kosmopolitskim identitetom. Naprotiv, upravo je duboka povezanost sa korenima omogućila da njen umetnički izraz postane univerzalan.

Most između svetova

Kako primećuje Ćupurdija, vezivalo ih je:

• Isto mesto rođenja – Bajmok
• Ista osnovna škola
• Isti grad u kome su živeli – Beograd
• Mnoga slična interesovanja (str. 32)

Ova povezanost omogućila je dijalog između generacija i čuvanje uspomene na svet koji nestaje.

Predlog: Ulica Ane Bešlić

Imajući u vidu značaj kuće Bešlić, Ćupurdija sugeriše: „Sve su to razlozi zbog kojih bi neka od ulica u Bajmoku i Subotici mogla da ponese ime Ane Bešlić“ (str. 33).

Četvrt veka druženja profesora Ćupurdije sa Anom Bešlić rezultiralo je ovim dragocenim svedočanstvom. Kako sam autor kaže:

„Imao sam priliku i zadovoljstvo da se sa gospodom Anom Bešlić, koja je po svojoj prirodi bila druželjubiva, odmerena i gospodstvena, družim gotovo četvrt veka“ (Ćupurdija, str. 32).

Ovi razgovori su sada deo istorijske i kulturne baštine ne samo Bunjevaca, već i šire jugoslovenske i svetske umetničke scene.

Reference

Ćupurdija, B. (2011). Razgovori sa Anom Bešlić. U Ex Pannonia 14, 32-34. Istorijski arhiv Subotica.

Ćupurdija, B. (1993). Subotica i okolina (Drugo izmenjeno i dopunjeno izdanje). Prometej.

Ambrozić, K. (1983). Ana Bešlić. Gradski muzej Subotica.

Šuvaković, M. & Denegri, J. (2008). Ana Bešlić (1912–2008). Topy, Direkcija za IBID, Vojnoizdavački zavod.

Stantić, A. (2005). Članci o porodici Bešlić. Hrvatska riječ, Subotica.