Zaboravljene umetnice: Kultura sećanja kroz delo Marije Bukte

Kultura sećanja nije arhiva, nego živi prostor. U mojoj umetničkoj praksi stalno se vraćam tom osećaju da prošlost nije zatvorena knjiga, već niz glasova koji i dalje odzvanjaju. A kad ti se iznenada javi neko ko otključa još jedan sloj tog nasleđa, shvatiš koliko je važno da to beležimo, čuvamo i delimo.

Posle mog teksta o bećarcu i muzici kod Bunjevaca, javio mi se Saša Janoš iz Švedske. U jednoj poruci je otvorio čitav mali svet: ustupio mi je snimke Marije Bukte iz arhive Radio Novog Sada, nastale krajem pedesetih godina. Taj trenutak me je podsetio na samu suštinu mog istraživanja o Bunjevkama, ženama čiji se tragovi često nalaze samo u usputnim beleškama, starim tonovima i stihovima koji preživljavaju zahvaljujući entuzijastima.

Hvala Saši na tome. Bez takvih ljudi kultura sećanja bi bila mnogo siromašnija.

Bunjevke i moj umetnički rad: beleženje onih koje istorija zaboravlja

U okviru mog umetničkog istraživanja posvećenog Bunjevkama proučavam žene koje su svojim radom, glasom i kulturnom praksom oblikovale svakodnevni život severa Bačke. Njihova biografija retko stane u zvanične istorijske knjige. Međutim, zato živi u sećanjima zajednice. I kada se pojavi snimak, dokument, novinski tekst ili photographija, to je trenutak koji menja sve.

Zato je važno vraćati se ženama koje su držale ritam života u vreme kada im ime nije nužno završavalo u javnom prostoru. A među njima posebno mesto zauzima Marija Bukta, koja se pojavljuje kao glas u radio arhivi. Ona je i učesnica Sveslovenskog bala u Novom Sadu 1939. godine, gde je bila navedena među devojkama u narodnim nošnjama iz okoline Sombora. Takva sitna beleška danas postaje dragocen izvor.

Upravo takvi fragmenti ulaze u moj projekat o Bunjevkama i postaju deo digitalne instalacije koja spaja zvuk, tekst, sećanje i identitet.

Kako se Bačka čuje kroz ženske glasove

U snimcima koje mi je poslao Saša čuju se različiti slojevi vremena. Po tadašnjim pravilima Radio Novog Sada izvođači su pevali jugoslovenski repertoar. Kao i lokalne pesme. Zato među snimljenim numerama stoje i vojvođanske, srbijanske i bunjevačke pesme. Ta raznolikost oslikava prostor u kojem je identitet uvek bio širi od administrativnih granica.

Kada preslušam pesme poput Kolo igra, tamburica svira ili Ej kad ja stanem pod pendžer na gridu, imam osećaj kao da se vraćam u vreme o kom mi je majka pričala. I sve to postaje neodvojivi deo mog istraživanja o kulturi sećanja i ulozi Bunjevki u očuvanju tradicije.

Sveslovenski bal 1939: mesto gde je zapisano ime Marije Bukte

U opisu ovog bala pronašla sam jednu rečenicu koja me se posebno zainteresovala: ime Marija Bukta stoji u grupi devojaka u narodnim nošnjama iz okoline Sombora. Možda nekome deluje kao sitnica, ali za mene je to potvrda koliko su Bunjevke bile vidljive u javnom prostoru. Tada i to u trenucima koji su bili retki, svečani i sveobuhvatni.

Bile su tamo, u čipki, zlatovezu, brokatu. Noseći svoje nasleđe pred publikom koja je prepoznavala lepotu svake nošnje. To su trenuci koji danas postaju ključni za razumevanje ženske uloge u kulturi sećanja.

Zašto je važno dokumentovati ove priče

Kultura sećanja nije nešto što možemo ostaviti da se samo od sebe održi. Ona traži da je hranimo, da pričamo priče. Da povezujemo imena, snimke i fotografije sa živim ljudima. Na mom putu istraživanja Bunjevki stalno nailazim na žene koje su mnogo radile, mnogo stvarale i mnogo nosile. Sa druge strane, o njima postoji samo po neka štura beleška.

Zato moj projekat www.bunjevke.ecofeminizam.com postoji. Da te beleške pretvori u glas. Da im da prostor. Da se Marija Bukta i sve žene poput nje ne svedu na fusnotu.