Ana Bešlić: Pionirka vajarske umetnosti iz Subotice

Ana Bešlić, rođena 1912. godine, ostavila je neizbrisiv trag u jugoslovenskoj vajarskoj umetnosti. Kao prva akademska vajarka u Subotici, ponosna Bunjevka jugoslovenske orijentacije, aktivno je stvarala do 2008. godine. Njen rad, duboko prožet bunjevačkim poreklom, obuhvata impresivne spomenike i skulpture u složenim prostorima.

Svojim stvaralaštvom, Ana Bešlić je otvorila nove horizonte u svetu posleratne jugoslovenske skulpture. Njen jedinstveni pristup ogledao se u traženju ličnog umetničkog izraza van tradicionalnih tokova. Izgradila je prepoznatljiv stil, realizovan jezikom čiste forme i individualnim svetom oblika.

Nakon rata, 1945. godine, Ana se vratila u Beograd na Akademiju likovnih umetnosti. Studirala je kod renomiranih profesora Sretena Stojanovića i Radeta Stankovića, što je značajno uticalo na njenu umetničku viziju. Po završetku Akademije, usavršavala se u Majstorskoj radionici Tome Rosandića.

Ana Bešlić je svojim radom premostila put od akademizma do visokog socijalističkog modernizma. Njen umetnički razvoj obuhvata period od četrdesetih do sedamdesetih godina 20. veka. Prošla je kroz faze modernog akademizma, socijalističkog realizma i visokog socijalističkog modernizma.

Među njenim najznačajnijim delima izdvajaju se spomenik „Majka i sin“ u Aleksandrovu kod Subotice iz 1955. godine, „Ptice fontana“ na Paliću iz 1957. i „Spojene forme“ u Beogradu iz 1961. godine. Ova dela ilustruju njenu raznovrsnost i inovativni pristup skulpturi.

Ana Bešlić – inovatorka u svetu posleratne jugoslovenske skulpture

Otvaranjem gradske izložbene sale u Subotici 1954. godine, zajedno sa Đorđem Božanom, Ana je pokazala svoju predanost lokalnoj umetničkoj sceni. Kao jedan od osnivača vajarske grupe „Prostor 8“ 1957. godine, doprinela je razvoju savremene skulpture u regionu.

Feministički diskurs prepoznaje „ženski“ aspekt u asocijalnim oblicima skulptura Ane Bešlić. Njena rodna asocijativnost doprinela je emancipaciji i prevazilaženju formalizma u skulpturi. Ovaj pristup otvorio je nove mogućnosti u razumevanju skulpture kao rodnog fenomena.

Ana Bešlić je svojim radom prevazišla formalizam i došla do „plastične smislenosti“ u skulpturi. Njeno novo razumevanje skulpture kao rodnog i psihoanalitički odredljivog prostornog događaja bilo je revolucionarno za to vreme.

Godine 1983., Ana je poklonila legat od 20 svojih dela Gradskom muzeju u Subotici, osiguravajući da njena umetnička zaostavština ostane dostupna budućim generacijama. Njen doprinos umetnosti prepoznat je 1997. godine kada je primila prestižne nagrade dr Ferenc Bodrogvari i Pro urbe.

Poslednja izložba Ane Bešlić, „Belo, volim te belo“, održana je takođe 1997. godine, zaokružujući njenu bogatu umetničku karijeru. Svojim celokupnim opusom, Ana Bešlić je postavila temelje moderne skulpture i inspirisala generacije umetnika koji su došli nakon nje.